Prizrensko-južnomoravski dijalekat ovih dana je u žiži javnosti, gde ga je dovela internet reklama za novo izdanje Vujaklije. Tvorci reklame su se javno izvinili, ali su ostale brojne debate na ovu temu.
Odavno se u naučnim krugovima i šire ukazuje na problem unižavanja južnjačkog dijalekta, kao i da to nije više samo pitanje jezika. Ovaj problem ima daleko šire razmere, jer samim tim što se ovaj dijalekat smatra ružnim, pogrešnim i smešnim, stvara se stereotip da su govornici južnih dijalekata zaostali i neobrazovani. Govornik dijalekata juga i jugoistoka Srbije prikazuje se pozitivno samo ako je povezan sa nekim prošlim, idealizovanim vremenom ili udaljen od modernizacijskih procesa. Čim izađe iz okvira “narodne mudrosti” i progovori o svakodnevnim stvarima i realnosti u kojoj živi, taj govornik postaje smešan, zaostao i groteskan. Sve to je povezano sa predstavom koja je veoma uvrežena u srpskom društvu – da jug Srbije ne pripada i ne može pripadati svetu modernog, jug Srbije se iz perspektive centra doživljava se kao veliko i zaostalo selo.
U odbranu dijalekta, ove nedelje ekipa naše redakcije želi vam prijatan vikend uz pesmu leskovačkog profesora i pesnika Dejana Đorđevića. Pesma ,,Banica“ kroz šaljiv ton živopisno prenosi jedinstveni duh jednog govora, naroda i vremena:
Nedelja da dođe, a da se ne mesi
toj ne mož da bude, toj se nejće desi
jedino da baba t’g neje u kuću
pa da se završi na pogaču vruću!
Maz, sirenje, jajca, toj se uvek ima
kuća domaćinska, leto ili zima
dok deca pospijev , dok se ne probude
sprema se tevsija, banica će bude!
I za dedu posebno, da ga minu želje
u malo tevsiče, banica od zelje
dok radi sukaljka, s’m gu misli more
ubava da bude od sukane kore!
A koje ćeš bolje, maz ti bradu mije
odma sam na noge, ako mi se spije
banica bogata, tuj baba ne žali
kolko da smo siti, prsti smo lizali!
Baba gu s’d nema, s mirisi se borim
možda mesi gore, duša plemenita
k’d nedelja dođe, nevoljno prozborim:
„Doneja sam kore, jede mi se pita!“
