Južnjački ,,sirotinjski“ govor je sramotan i treba ga uništiti po svaku cenu?!

Jezičko bogatstvo naše zemlje iz nekog nepoznatog elitističkog razloga povremeno nailazi na podrugljive komentare i reakcije. Tako su ovih dana mediji prenosili zanimljivu diskusiju povedenu oko dijalekta sa jednog popularnog foruma, gde je po ko zna koji put primat odnelo večito nipodaštavanje juznjačkog, ili, kako je tamo nazvan, ,,sirotinjskog” dijalekta.

Glumica Sloboda Mićalović koja je rođena u Leskovcu priznala je da je po dolasku u Beograd imala problem da pređe na ,,beogradski”  i da se zbog toga našla u neprijatnim situacijama.

-Da. Smejali su mi se, uglavnom, i nije mi bilo prijatno. Ali sam ja bila toliko stabilna i rekla sam „čekajte, ljudi, pa dajte mi malo vremena“. Odlučila sam da radim na tome sa profesorkom Mrkić, koja je strpljivo radila sa mnom, rekla je Sloboda.

Da je sramota pričati dijalektom, postala je tema diskusije na forumu Ana.rs, jer su mnogi mladi ljudi priznali da su bivali diskriminisani samo zato što se njihov dijalekt razlikuje od onog u čijem se okruženju nalaze.

-Ja sam Vranjanka. Na poslu i u javnom životu pričala sam i pričam književnim jezikom. I da ne bude zabune, sa svojih 12 godina sam na takmičenju iz gramatike srpskog jezika bila prva u Srbiji. Greške ne pravim, nema teorijske šanse. Ali privatno govorim dijalektom i na pamet mi ne pada da ga se odreknem. Ako me neko ne razume (što verujem da nema šanse da se desi – možda poneka arhaična reč, ali ne cele rečenice), ja se potrudim da objasnim. I ne vidim šta je tu smešno. Ono što boli je da kada dođe neko iz Zagreba ili Crnogorac ili bilo ko, ko nije iz Srbije, onda je dijalekt simpatičan i tako kul. Samo „sirotinjski“ južnjački dijalekt je sramotan i treba ga uništiti po svaku cenu.- napisala je jedna članica foruma.

-Sada sam u inostranstvu. Kao strankinja učila sam književni jezik i govorim njime, ali u mom okruženju se masovno govori lokalnim dijalektom. Niti je to sramota niti se smatra nepravilnim, samo različitim, i svako sa ponosom čuva svoj dijalekt. Niti se iko smeje, niti iko ikoga ispravlja, ako se ne razumemo upotrebimo književni jezik i sve je u redu.- dodala je druga članica.

Većina u diskusiji je bila saglasna da nema nikakav problem sa drugačjim akcentima, ali jedna korisnica navodi da problem prave uglavnom ljudi koji nisu iz Beograda.

-Ono što sam ja primetila, pa sad neka me linčuju, je da, Beograđani možda i primećuju akcenat, možda isprave ali nisu zlonamerni, ako se to prihvati najnormalnije, nema problema, ali da najviše problema sa tuđim akcentom imaju baš oni koji nisu iz Beograda, to su oni koji akcenat stavljaju isključivo na prvi slog iako to nije ni blizu pravilnom, a nisam baš nekog iz Beograda čula da kaže bandera sa naglaskom na prvo a. Mislim da zavisi od tipa ličnosti, a ne od geografije, kad drmne nesigurnost i tako to.

Jedna korisnica iz Niša napisala je da šta god rekla uvek će biti etiketirana kao ona žena „iz Niš“.

– Ja ću uvek biti „iz Niš“, šta god da kažem, šta god da radim. Iako gramatiku odlično poznajem i koristim, protiv svog naglaska ne mogu, a pravo da vam kažem i neću. Mene nije sramota kako izgovaram reči, nije me sramota i što umem da ubacim i poneku tursku ili bugarsku reč koje se na jugu koriste redovno u govoru. Ko ima problem s tim, šta da mu radim. Bolje bi im bilo da obrate pažnju šta oni pišu (primeri: neznam, jer bi mogla…). Naravno, ovo ne znači da smo mi južnjaci jedini koji poznaju gramatiku, ali nas odmah obeleže zbog naglaska.

Naravno, čula se i druga strana.

-S obzirom na to da sam iz Beograda, često čujem komentare da nama Beograđanima smetaju raznorazni akcenti. I dalje tvrdim da bi retko kome bilo simpatično da u svom gradu ili mestu čuje da ljudi pričaju kao da se dozivaju sa jednog na drugo brdo.

-Ne mogu da shvatim da ljudi ne umeju da koriste sve padeže i nikakvo mi nije opravdanje „to se tako kaže u mom kraju“ i očekuje se da bude automatski prihvaćeno. Onda ja imam puno pravo da kazem – e pa ako se to tako kaže u tvom kraju, a ti onda lepo pričaj samo sa ljudima iz svog kraja i mirna Bačka.

Problem unižavanja južnjačkog dijalekta nije više samo pitanje jezika. Ovaj problem ima daleko šire razmere, jer samim tim što se naš dijalekat smatra ružnim, pogrešnim i smešnim, stvara se stereotip da su govornici južnih dijalekata zaostali, neobrazovani, da imaju loš kulturni ukus i sumnjive moralne principe.

Govornik dijalekata juga i jugoistoka Srbije prikazuje se pozitivno samo ako je povezan sa nekim prošlim, idealizovanim vremenom ili udaljen od modernizacijskih procesa. Čim izađe iz okvira “narodne mudrosti” i progovori i svakodnevnim stvarima i realnosti u kojoj živi (što se dešava u filmovima, serijama i ostalim produktima popularne kulture), taj govornik postaje smešan, zaostao i groteskan.

Sve to je povezano sa predstavom koja je veoma uvrežena u srpskom društvu – da jug Srbije ne pripada i ne može pripadati svetu modernog, jug Srbije se iz perspektive centra doživljava kao veliko i zaostalo selo.

Stoga je jako važno istaći da za čoveka koji imalo poznaje lingvistiku pojmovi ispravnog i pravilnog neprimenjivi su na jezik u spontanoj upotrebi njegovih govornika, o ispravnosti i pravilnosti se ne može govoriti. Insistiranje na ,,pravilnom“ nije stvar lingvističkog znanja, već isključivo interesne borbe određene socijalne grupacije, bilo da su to govornici nekog dijalekta ili osobe koje stiču društvene privilegije na račun uzurpiranog statusa preskriptivnih jezičkih autoriteta – navodi dr Boban Arsenijević za Mediareform, profesor na Departmanu za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu i prvi srpski lingvista koji je javno osudio kampanju „Negujmo srpski jezik“.

Sa stavovima profesora Arsenijevića saglasna je Tanja Petrović, lingvista i antropolog – Ne postoji jedini ispravan/pravilan jezik; dijalekti su samostalni jezički sistemi koji takođe funkcionišu po pravilima, tako da je svaki dijalekat pravilan. 

Savremeni lingvisti su apsolutno saglasni u tome, kao i tome da je standardni jezik, veštački, nametnuti jezik, koji naravno, ima svoje mesto u društvu, svoju svrhu i neophodnost, ali to nikako ne umanjuje važnost dijalekta kao stvarnog, živog jezika među ljudima, niti znači da su oni sramotni i da ih treba uništiti.

A za one kojima je južnjački govor smešan, najbolji odgovor ima profesor Arsenijević: ,,Smisao za humor prosečnog čoveka nije naročito prefinjen, a nije ni ukus. Slično tome kad nekome kažete da ste iz Niša, ako on govori  nekim od prestižnih dijalekata, mala je šansa da neće odgovoriti sa „Misliš, iz Niš?“ – smatrajući da je bio dopadljivo duhovit. Dakle, takve opaske objašnjavam lošim humorom i gorim ukusom.“