Mreža žena protiv nasilja, koju čini 24 organizacija na nivou Srbije, zatražila je danas od Koordinacionog telo za rodnu ravnopravnost vlade republike Srbije na čijem čelu je Zorana Mihajlović, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Radne grupe za izradu Strategije za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici 2021-2025 na čijem je čelu Stana Božović i Grada Leskovca da hitno obrazlože kako je moguće da su osuđenom porodičnom nasilniku dodeljena sredstva za otvaranje SOS kancelarije, ali i činjenicu da je taj isti čovek deo radne grupe koja radi na izradi novog Zakona u borbi protiv nasilja.
Otvoreno pismo prenosimo u celosti:
“Obraćamo vam se u vezi sa Konkursom Grada Leskovca za finasiranje ili sufinansiranje programa/projekata u oblasti socijalne zaštite u 2022. godini, na kome su Odlukom dodeljena sredstva za obezbeđenje usluge „SOS telefon za žrtve nasilja“ udruženju „Mame i Tate’’ čiji je zastupnik Miodrag Stanković pravosnažno osuđen za nasilje u porodici. Ista osoba bila je izabrana za člana radne grupe koja je izradila Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima 2021-2025 i predlog akcionog plana za njeno sprovođenje.
Tražimo od vas da reagujete neodložno u skladu sa principom dužne pažnje i da nas:
1) obavestite koje radnje i aktivnosti iz vaše nadležnosti ćete preduzeti u vezi sa spornim odlukom?
2) informišete kako ćete osigurati da se u budućnosti ovakve situacije ne ponove – odnosno kako ćete sprečiti da se kreiranje politika, praksi i legislative u oblasti sprečavanja i suzbijanja nasilja u institucijama, radnim grupama ili bilo kojim drugim državnim telima koja u svom mandatu imaju sprečavanje i suzbijanje nasilja, ne poveri pravosnažno osuđenim nasilnicima?
3) uputite u to na koji način se na nacionalnom i nivou lokalne samopurave vrši kontrola i osigurava da se budžetska sredstva za usluge socijalne zaštite koje su usmerene na sprečavanje i subzijanje nasilja prema ženama raspodele u skladu sa procenjenim potrebama, uvažavajući pluralitet pružalaca usluga, njihovu kompetentnost i kapacitete za pružanje istih, te dužinu delovanja u oblasti uz poštovanje međunarodnih standarda u ovoj oblasti (posebno Istanbulske Konvencije koju je i Srbija potpisnica)?
Obrazloženje:
Nakon što je pomenuto udruženje „Mame i Tate“ dobilo sredstva za pružanje usluge „SOS telefon za žrtve nasilja“, došle smo do saznanja da je zakonski zastupnik istog pravosnažno osuđen za nasilje u porodici, a potom i do informacije da je bio član radne grupe za izradu Nacionalne strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima. Mediji pozvani na otvaranje novog SOS telefona su pokrenuli i pitanje o tome da li zaposleni koji će pružati ovu uslugu poseduju potrebne sertifikate za pružanje podrške žrtvama nasilja, a kada se ispostavilo da nemaju, Stanković je pokušao da zloupotrebi dve lokalne ekspertkinje da sarađuju sa njim, što su one demantovale[1]. U vezi sa tim reagovale smo saopštenjem, a predstavnice organizacije članice Žene za mir iz Leskovca (koja je jedna od članica Mreže Žene protiv naslja) davale su izjave za lokalne medije.
Nakon objavljenih novinskih članaka, Stanković je u desetak dopisa, ali i komentarima na društvenim mrežama, vređao novinare; članice udruženja Žene za mir iz Leskovca (pri kome već dugi niz godina funkcioniše SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja); i direktora Centra za socijalni rad u Leskovcu, Predraga Momčilovića, nazivajući ga neznalicom. Potom se oglasio i šef službe za društvene delatnosti Grada Leskovca, Saša Mladenović, informišući da je konkurs legalno sproveden i da će se nadležni postarati da se sredstva dodeljena udruženju „Mame i Tate“ potroše u skladu sa predloženim budžetom (koji kako je istakao ne pokriva angažovanje radnika već kancelarijske i troškove kampanje). Potpuno ignorisanje i nerazumevanje problema na koji smo ukazale, upućuje na to da ne samo da na lokalnom nivou ne postoji politička volja da se problem reši, već i tendencija da se on u potpunosti zataška.
Na ovaj način suzbijanje i sprečavanje nasilja u porodici u Srbiji su obesmišljeni i dovedeni do apsurda, a žene koje preživljavaju nasilje su izneverene i dovedene u situaciju da podršku traže od nasilnika. Država nezavisno od nespojivosti vršenja takve funkcije i nekompetentnosti za pružanje usluga poverava njihovo pružanje udruženju osuđenog nasilnika, dok predstavnici lokalnih vlasti daju izjave da u tome ne vide ništa sporno. Sve ovo navodi nas na zaključak da je nasilje pod okriljem države u potpunosti legitimizovano, normalizovano i da se moć odlučivanja i državna budžetska sredstva dodeljuju nasilnicima.
Duboko smo zabrinute zbog ovog slučaja koji je obelodanio kako se država (i pojedini njeni predstavnici) odnose prema problemu nasilja prema ženama; uznemirane i šokirane zbog poruke koja se na ovaj način šalje žrtvama nasilja; ljute zbog toga što se marginalizuje, minimizuje i preuzima višedecenijski rad ženskih organizacija (koje su prve uspostavile ove usluge, kreirale edukacije i standarde za njihovo pružanje) a sve navedeno započelo je formiranjem Nacionalnog SOS telefona.
Tražimo od vas da bez odlaganja reagujete profesionalno i odgovorno, kako bi se što pre zaustavila i što je moguće više umanjila već naneta šteta žrtvama nasilja i ženskim organizacijama koje im pružaju specijalizovanu podršku“.
Definicija ovog slučaja je: „Kultura otkazivanja (engl. Cancel culture) je savremena forma ostrakizma u kojoj dolazi do brisanja, zabranjivanja ili marginalizovanja sadržaja i ličnosti koje se iz određenih razloga smatraju neprikladnim ili neprihvatljivim. Za one koji su podvrgnuti ovoj vrsti ostrakizma kaže se da su otkazani (engl. canceled).“
Dragi sugrađani, imam čast da vam saopštim da je u našem gradu PALA PRVA ŽRTVA Cancel kulture. Kola su se slomila na ovom patetičnom Meskovom potrčku, koji se godinama na mrežama hvališe kako kao penzioner ima bogat socijalni život i to sa ljudima na „visokim položajima“ (Juče sam imao sastanak sa ovim i onim, sutra imam zakazano sa gradonačelnikom Cvetanovićem, prekosutra putujem u Beograd na sastanak…A vi? S kim se vi viđate dok ja imam uvek otvorena vrata gradonačelnikovog kabineta?“)
Na takvog čoveka su se najpre okomile „stručne“ i „uspešne “ projektantkinje, vrlo slične ovoj maznoj banici od penzionera. One takođe stalno sastanče sa istim takvim ekspertkinjama u Beogradu, pa im nije bilo teško da sa nekoliko mejlova alarmiraju beogradsku žensku nvo scenu, punu liberalki, projektnih feministkinja, neokomunistkinja.
Nazdravlje. Sledeći mogu biti ja, ti koji čitaš ovo, ili bilo ko ko se uhvati u neki, bilo kaka posao. Dovoljno će biti samo da neko zalaje na pravom mestu.
@Lajanje na sebi sličnog
Kazas: “ Dovoljno će biti samo da neko zalaje na pravom mestu.“ Vidi se da znas, i da si iskusan -sto se lajanja tice. Samo nastavi, iz tvoje engleske kucice. Dok ne dodje tvoj vlasnik, i zapovedi – aport Dzeki!
Šta li fantaziraš, šta li pišeš, to ni sam ne znaš. Ne znaš ni ko sam ni šta sam, al, eto, baljezgaš o nekakvim gazdama, čak tvrdiš da su moje „gazde“ Englezi. Jbte, kakva tebe stanja tuku po temenu. Koja F dijagnoza je u pitanju? Balkanski špijun?
Brate, leskovački portali su otvoreni za svakakvi čitaoci i komentatori. Na pogrešno mesto pišeš i upuštaš se u diskusiju sa nekog koj ti se obraća tek nešto da napiše. Kolko posto ljudi misliš da kapiraju Cancel culture, iako si lepo stavio definiciju? Uglavnom su površni: aaa, uuuu, hapsite lopove, Mesko reaguj, svaka čast Šembo a sad ih nabij u zatvor, a kadće u naše selo da nam da asfaliraju put od 100 metra pa će gi glasamo i slični komentari.