Sanjati i ostvariti svoje snove je nešto što nas sve inspiriše i motiviše. Mladi često od svojih snova odustaju, jer je inspiracija manjak onoga što bi trebalo da imaju za svoje uspehe.
A jedna takva inspirativna priča za njihov put kad ostvarenju sna je i priča Nemanje Majdova, talentovanog džudiste koji je uspeo da ostvari svoje snove i postane vrhunski sportista.
Nemanja Majdov je rođen u Beogradu i već od malih nogu pokazivao je interesovanje za sport. Njegova ljubav prema džudou počela je da se razvija kada je imao samo 6 godina. Ubrzo je postao veoma talentovan i posvećen treningu, a njegova upornost i strast prema ovom sportu su ga doveli do neverovatnih uspeha.
“Put ka ostvarenju sna nije uvek lak. Suočio sam se sa mnogim izazovima i preprekama tokom svog sportskog puta. Međutim, uvek sam verovao u sebe i svoje sposobnosti”, kaže on za našu Omladinsku redakciju.
Njegova upornost i mentalna snaga su ga vodile napred, čak i u trenucima kada je bilo teško.
Nemanja je imao priliku da se takmiči na mnogim nacionalnim i međunarodnim turnirima. Njegova izuzetna veština, snaga i tehnika su ga izdvojili kao jednog od najboljih džudista u svojoj kategoriji.
A 2016. godine, Nemanja je ostvario svoj najveći san kada je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Riju. To je bio trenutak koji je potvrdio sve njegove napore i posvećenost.
Nemanja Majdov je primer da snovi mogu postati stvarnost ukoliko verujemo u sebe, radimo naporno i ne odustajemo.
Nemanja je uspeo da bude motivacija mnogim mladim džudistima, među kojima je i nama poznati Milan Mihajlović.
Milan ima 27 godina, džudo je poceo da trenira sa svojih 7 godina u Leskovcu, u Judo klubu “Partizan Leskovac”. Trud, želja i prevelika ljubav prema džudou su mu pomogle da postigne sve uspehe o kojima je sanjao.
Sa 25 godina postao je prvak Balkana u džudou, a pored mnogih značajnih rezultata koje je ostvario u džudou, postao je i seniorski prvak u sambou kao i u kombat sambou. Reprezentativac Srbije za ova dva sport, ali tako i veliki idol mnogim mladima iz Leskovca i okoline.
Pored mnogih situacija koje su zadesile ova dva uzora Srbije, ništa nije toliko snažno sto moze da ih odvoji od džudoa i ljubavi prema tom sportu.
Mnogo je mladih nada koje će za nekoliko godina biti na visokim mestima, a za to možemo biti zahvalni njihovim uzorima Nemanji i Milanu.
Kada je Milan počeo da trenira, uz njega je bio njegov trener Saša Stojanović, pre svega veliki prijatelj, pa tek onda trener.
“Bio je tu tu kada su bili i usponi i padovi, svoju decu podstakao je da urade više, da uspeju u nećemu, da se pronađu”, kaže Milan.
Njihov svaki trening izgleda kao bajka i posvećenost prema onome što rade je prevelika.
Kroz smeh i zabavu deca se uče tehnikama i svemu što treba da znaju u džudou. Džudo, kao što bi on rekao, jeste zapravo život.
“Da bi uspeo, moraš da se potrudiš”, ističe Stojanović.
Sreća koju deca osećaju kada su na treningu je neprocenjiva.
„To mesto je, moglo bi se reći, naš drugi dom, naše svetlo na kraju tunela“, tvrdim, kao potpisnica ovih redova.
Mnogo je malih koji kreću da treniraju ovaj sport, ali mnogo njih i koji će u tome uspeti.
Život zapravo i jeste džudo, što znači nežan i mekan put.
Autor: Petra Stojanović
