U modernom svetu žene polako zauzimaju mesta na profesionalnim pozicijama koje su tokom istorije bile rezervisane za muškarce. Borba protiv diskriminacije žena i devojčica je proces koji traje i trajaće godinama, a svaka žena koja se bori protiv rodnih stereotipa je heroina svog doba.
Jedna od tih heroina je i šesnaestogodišnja Tara Kocić, učenica srednje hemijsko-tehnološke škole “Božidar Đorđević Kukar”, koja je već 3 godine članica lokalnog gradskog kluba ŽGFK “Lavice Dubočica”. Pre nego što je otkrila svoju ljubav prema fudbalu, Tara je sedam godina trenirala gimnastiku, tako da je njen sportski duh odgajan od malena.
Razgovarali smo sa Tarom o sportu, poziciji devojčica u “muškom” svetu i rekaciji okoline na njeno prevazilaženje granica.
Sa koliko godina si krenula da treniraš fudbal i kada je po tvom mišljenju najoptimalnije početi sa treniranjem?
“Ja sam fudbal krenula da treniram sa 13. godina, ali smatram da je najbolje krenuti na fudbal sa 9-10 godina. Kada smo mali bolje upijamo znanje i motorika se lakše razvija, ali se i društveni odnosi sa saigračicama lakše uspostavljaju. Kada krenemo ranije sa sportom naše zdravlje je bolje, navikavamo se na fizičku aktivnost i stvaramo zdrav odnos prema obavezama.”
Na kakve reakcije nailaziš kada kažeš ljudima da treniraš fudbal? Da li posmatraju fudbal kao “muški” ili “ženski” sport?
“Ljudi fudbal posmatraju kao “muški” sport. Međutim, puno puta sam se našla u situaciji gde okolina brani devojčice i ne slaže se sa stereotipnim stavovima o fudbalu. Čak je i pokrenuta akcija gde su napravljene majice sa natpisom “Fudbal je za devojčice”, kako bi se pokrenula svest o tome da je fudbal sport za svakoga. Što se tiče reakcija, reakcije su različite. Osobe koje smatraju da devojčice ne mogu igrati fudbal često ponižavaju i omalovažavaju. Često su argumenti ti da je previše grub sport, da muška i ženska igra ne mogu da se uporede i tako dalje. Kada ženski tim igra protiv muškog, dečaci su uglavom dve godine mlađi od nas devojčica, zato što se oni fizički brže razvijaju kada je sport u pitanju. Sve u svemu, igra se ne može upoređivati jer su drugačiji parametri igre.”
Da li je ženska liga na isti način i u istoj količini podržana kao muška?
“Ne. Kada posmatramo muške i ženske utakmice, broj gledalaca muških utakmica je pedeset puta veća. Na ženske utakmice dolaze uglavnom članovi porodice. Ženske utakmice nisu pokrivene u medijima i nema dobrih najava finala. Kada bi ljudi znali da se utakmice igraju ili kada bi igrale na gradskom stadionu možda bi bilo više zainteresovanih. Razočaravajuća činjenica da bi ljudi došli više zbog toga da vide stadion nego zbog fudbala. Pogledajmo svetsko prvenstvo koje se održalo. O ženskoj reprezentaciji niko ništa ne zna, dok i dečaci i devojčice znaju napamet imena igrača naše muške reprezentacije. Odatle i kreće stereotip da je fudbal “muški” sport.”
Ko su tvoji uzori u ženskom fudbalu?
“Mislim da su najveći uzor svakoj igračici naše članice reprezentacije. Sve su one podjednako dobre i svakoj se podjednako divimo. One se podržavaju i ponašaju kao da su sestre na terenu. Sve one žive u inostranstvu i igraju za različite klubove, ali kada su zajedno na terenu one su porodica. Što se tiče muškaraca moj uzor je Strahinja Pavlović. Nisu bitni samo oni koji daju golove, već je bitno i kakva je tehnika igrača. Meni je omiljena naša zadnja linija, iako oni ne daju golove, fenomenalni su fudbaleri.”
Koji su ti planovi za bližu, a koji za dalju budućnost?
“ Bliski ciljevi su mi uglavnom vezani za polusezonu. Želim da mi pripremni period za polusezonu dobro prođe i da dočekam što bolja u prvenstvo. Ne razmišljam previše o daljoj budućnosti, jer se sve može promeniti vrlo brzo, ali u suštini da svoj fudbal izmestim van Srbije.”
Kako usklađuješ školske obaveze i treninge?
“Trener se trudi da svima prilagodi treninge zbog škole, ali to je jako teško. Treniramo na pomoćnom terenu gde uveče nema svetla, pa je nezgodno organizovati večernje treninge. Trudim se da sve postignem, ali to ne zavisi samo od mene.”
Ko ti je najveća podrška?
“Porodica, trener, saigračice i ja sama sebi!” – kaže Tara šaljivo.
Šta bi poručila devojčicama koje kreću da se bave ovim sportom?
“Ne dopuštajte da vas stereotipi slome, radujte se novim prijateljstvima i znanju koje ćete steći kroz ovaj sport. Naučićete kako timski da funkcionišete i shvatićete kako da snosite odgovornost za timske greške. Možete sve što poželite i nikada ne odustajte!”
Ako stepropustili...
Razgovarala: Vera Ristić
