“Ne gazi travu“, “Ne bacaj smeće“, “Ne uništavaj javnu imovinu“……Da li je neophodno da nas nadležni na ovaj način upozoravaju da ne radimo ono što što inače ne treba raditi, jesmo li te lekcije propustili da naučimo u ranoj mladosti i zašto, nažalost“, neki od nas razumeju i reaguju samo na pretnju represivnim merama?
Da li je odrasloj, prosečno inteligentnoj osobi neophodno naglašavati da, recimo, vreo pepeo ne treba odlagati u kontejnere, a posebno one plastične, pošto se podrazumeva da je svesna posledica do kojih takav postupak može izazvati?
Za slučaj da neko, ipak, “slučajno“ odluči da postupi suprotno logici, na svakoj od ovih posuda jasno i nedvosmisleno piše da je “zabranjeno bacanje vrućeg pepela“. Kada zanemarite sve norme ispravnog ponašanja, preporuke, pa i zabrane, vi ste nevaspitani, bahati i bezobrazni.
Sve dok nas nisu počeli kažnjavati za nekorišćenje sigurnosnog pojasa, iako je svako od nas svestan da bi nas, u slučaju saobraćajne nezgode, to moglo koštati života, nismo imali naviku da “se vezujemo“ ili čak iz inata odbijali da se ponašamo i u skladu sa propisima. Danas se pojasa prihvatamo gotovo mehanički i pre nego što startujemo automobil.
Da li danas bolje sagledavamo potencijalne posledice nečinjenja ili pogrešnog činjenja, nego pre nekoliko godina? Ne bih rekla. Strahujemo od kazni i represalije su, nažalost, jedino na šta reagujemo.
Da se vratimo priči o vrelom pepelu u kontejneru. Događa se u najstrožem centru grada, u rano prepodne. Bez zadrške i straha da ćemo time načiniti štetu zajednici, jer posude za odlaganje smeća služe svima i kupuju se od našeg novca, ali i da će nas neko videti, uslikati, prijaviti.
Nažalost, to se događa retko, jer se na obavezu društveno-odgovornog ponašanja svi uglavnom pravimo “mrtvi“. Tiče nas se samo ono što se događa u okviru sopstvenih zidova, a malo i kod komšija, a ulice, parkovi, klupe, kontejneri, reke i planine su svačije, što znači ničije.
Tek kada nas za svaki bačeni papirić, otpad prosut pored puta ili na rečnoj obali i istopljeni kontejner počnu da “udaraju po džepu“, počećemo da se ponašamo drugačije.
A svest……Bojim se da nam tu nema pomoći.
S.Stojiljković
