Kad je zbog Žike i Dačića na Roštiljijadi planulo 50 kilograma mesa i 600 litra vina (za dva sata)

Bile su dve skare na Bulevaru na asfaltu izmedju Robne kuće i sadašnje trgovine Aman. Majstori koji su opsluživali skare bili su roštiljdžije Mesokombinata i to Tika i Šeki. Prvog dana poklonili smo u ime Mesokombinata 90 kilograma roštilj mesa a drugog dana još 60 kilograma. Pljeskavice su bile od 100 grama i poklanjane su prolaznicima u lepinjama. Tako je počelo.

Žika Žmigavac je besplatno „krkao“ sa svojim establišmentom u restoranu Mesokombinata.

Želja da se postigne nešto više evoluirala je u naredne dve godine a onda je osmišljen i vozić sa tri vagona i lokomotivom koja je ustvari bila „presvučeni“ traktor koga su limarski i stilski osmislili Neša zvani Limar i Radoš zvani Ježa. Taj smo vozić posle izvesnog broja godina prodali pa su imenovani majstori napravili repliku koja je doživela istu sudbinu. 1994. godina je po meni uvod u „vašarište“. U krugu “Mesokombinata” nalazila se ozidana skara sa koje je potpaljen plamen Roštiljijade i poput štafete donešen na mesto gde se sada održava Roštiljijada.

Sve zahvaljujući Savi Ivanoviću koji je ubedio i lično dovezao čuvenog majstora roštilja Dragija Bureta koji je lično upalio plamen i predao kao štafetu.

Za tu priliku iz vinarije Vinarska Vlasotince u krug Mesokombinata stigla su četiri bureta vina, dva grom, jedno plemenka i jedno rizling.

Pristigao je opet Žmigavac ali ovog puta sa Dačićem koji je stigao sa dva autobusa svog establišmenta. Majstori na skari Žare, Trifun i Zeka, a vino točili Neša Prase prvi i Neša Prase drugi, Rata i Joca Lebanac. 50 kilograma roštilj mesa i 600 litara vina planulo za dva sata. Ovde nikako ne treba zaboraviti tadašnjeg direktora Mesokombinata i poslanika Sretena Ristića koji je bio „alfa i omega“ osnivanja i modernizovanja Roštiljijade koji se graciozno vozio u prvom vagonu vozića i defilovao gradom. Sa dotičnim sam u poremećenim odnosima ali treba uvek biti objektivan.

Nakon manifestacije te godine već od sledeće je krenulo vašarište. Stiglo je i praseće i jagnjeće, i girice, i krofnice, i ringišpil, i Luna park… Samo su kegle kasnile, a kad su već stigle od navike se nije moglo pobeći.

Nekako usput ušli su i pevači u priču, sa tenderom ili bez njega. Čim sve dobije smisao „biznisa“ pojave se skauti, menadžeri, agencije…

Nakon Žmigavca stigao je Gojko, pa opet Žmigavac, pa Gaga, pa Vladan, pa Bojta i na kraju štafete se prihvatio Mesko.

Da je neko od njih ukinuo jagnjeće, praseće, opanke, suvenire, krofnice, pevače, celokupna javnost bi raspalila po njima? Da je neko od njih ukinuo manifestaciju bilo bi „tesno mi ga skroji nane“? Da je kome od njih palo na pamet da promeni lokaciju opet bi smo ušli u polemiku? Možda bi stigli i do „seče knezova“?

Roštiljijada je postala brend, sinonim grada i potreba za privredu grada i turističku prezentaciju.

Činjenica je da mora biti „prekomponovana“ na novo vreme i nove potrebe kako ne bi postala kič prema kome se trenutno kreće.

Da li je možda trenutak da se projektuje „Roštilj grad“?

Lanac restorana koji bi opasao nešto nalik pijaci sa „tezgama skarama“ sa svom pratećom infrastrukturom gde bi restorani radili tokom cele godine a montažne skare samo u vreme manifestacije. Da ne bi doživeo lavinu komentara kako lobiram za lokalne ugostitelje reći ću samo da je odavno jedini sigurni biznis kafana. Svi pričaju o nemanju a kafane su uvek pune

I ono najbitnije po meni ako je ovo smotra roštilja odnosno brenda zvanog leskovačko roštilj meso onda treba usloviti roštiljdžije da se spremaju specijaliteti samo od roštilj mesa a ne kao do sada prasetina, jagnjetina i drugi bakaluci.

Mišljenja sam da svake godine na dan početka Roštiljijade treba da kreće plamen i svaki put iz kruga neke druge lokalne proizvodnje mesa koja bi tako bila i domaćin smotre.

Pevače treba svesti na razumne iznose jer putniku namerniku koji posećuje grad treba omogućiti i zabavu. Ne treba zaboraviti da pevač iliti estradna zvezda na smotri zvanoj Roštiljijada ne promoviše samo grad već i sebe i zato ga treba usloviti da pola zaradjenog iznosa donira u fond za bolesnu decu.

Ali putniku namerniku da bi posetio smotru potrebno je nesumnjivo „servirati“ estradnu zvezdu -pevača(icu) koji će svojom pojavom i popularnošću privući masu a na taj način prosperira i turistička prezentacija grada. Ove godine „meni“ pevača ne obećava.