Ohrid između razglednice i realnosti: Turizam, zastave i tišina između naroda

Turizam u Ohridu raste, ali takođe i nezadovoljstvo — među turistima zbog visokih cena, među građanima zbog zapostavljenosti, i među zajednicama zbog neizgovorenih tenzija koje nisu zamrznute, već samo pažljivo potisnute. Suživot između Makedonaca i Albanaca u Ohridu, baš kao i stanje puta koji vodi do njega, više je kompromis nego harmonija.

Ova reportaža pokušava da otvori ono što se najčešće zatvara pogledom ka vodi — pitanje da li je Ohrid istinska zajednička vrednost, ili samo lepo uređen privremeni dogovor.

NAPETOST

Osećaju se tenzije u vazduhu na ulicama Ohrida, grada na obali istoimenog jezera koje miriše na more, omiljenog letovališta pre svega ljudi sa juga Srbije. Turisti gunđaju zbog visokih cena koje su vlasnici kafića i kafana podigli u prvim danima juna, a meštani u strahu da će sobe koje izdaju ostati prazne.

Caka je u tome da ovaj grad na zapadu Severne Makedonije već dve decenije unazad pokušava da izgradi ime prestižnog turističkog centra u regionu zapadnog Balkana, a sve je počelo nakon što ga je posetio poznati holivudski glumak Kolin Farel. Od tada, vekovni grad na severeoistočnoj obali Ohridskog jezera posećuju turisti iz Turske,  Danske, Holandije, Nemačke, Francuske, Španije, Japana i pune budžet države koja se još oporavlja od raspada nekadašnje Jugoslavije, iako je među prvima od svih republika prošla bolnu kapitalističku tranziciju.

„Ne shvataju izgleda naši turistički radnici da stranci iz Evrope na tim turama obilaze zajedno crnogorsko primorje, Albaniju i Ohrid. I kada taj Španac pređe vo Ohrid iz albanskog primorja gde sve plaća duplo pojeftino, više nikada neće da se vrati ovde“, komentariše za Rešetku lokalni meštanin Krsto Bojadžiski.

On nije jedan od onih koji turistima izdaje prelepu porodičnu vilu sa pogledom na jezero u centru starog grada, ali je veliki lokal-patriota. I u njegovom glasu čuje se nezadovoljstvo zbog divljanja cena koje postaju teret i po budžet lokalnog stanovništva.

„Ali, taka e, svi bi da se obogate preko noći. To je, kako bi vi rekli, mač sa dve oštrice“, zaključuje.

PLODNA 4 MESECA

U ovoj sezoni 2025. ima sve više žalbi na nepotrebno podizanje cena u Ohridu—ne samo iz Srbije, već i među domaćim turistima. Mactel (NewsMacedonia) izveštava da su cene smeštaja skočile i do 30–40 % u odnosu na prethodnu sezonu. Privatni smeštaj poskupeo je s oko €20 po noćenju na €30 i više. Hoteli su povećali cene smeštaja za 30 %, a turistička taksa za privatni smeštaj s 0,50 € na čak 1,50 €, dok se hotelska taksa kreće od 3 € do 10 € dnevno, zavisno od kategorije. Telegrafi prenosi da su neka turistička mesta na vreme podigli cene, posebno tokom praznika (npr. Ilinden). Plaža je neki dan poskupela s 150 na 250 denara, ležaljke čak i do 550 denara. Restaurateri kažu da je poskupljenje usled rasta cena energenata, hrane i plata. Međutim, domaći građani se žale da se u gradu osećaju kao turisti tokom cele godine: cene su previsoke i van sezone.

Na Redditu, posetioci komentarišu da su cene značajno više nego u Skoplju i da često dosežu “zapadno-evropski” nivo:

“Depends when you go… restaurants can be much more expensive, and some are tourist traps that will charge you western European prices.”

“Ohrid is very expensive in summer, because the people of Ohrid are making money only 4 months of a year.”

Još jedan turista primećuje da su “lokalci besni na cene, ali mnogi gosti kažu da ima i jeftinih opcija”.

GRADIŠTE

Jedna od takvih je Gradište. Nekada kamp koji je bio rezervisan za kultruni i estradni establišment bivše Jugoslavije, danas je mesto gde prikolice zakupljuju uglavnom mladi.

Ipak, sredovečna Mila, inače rođena Leskovčanka, koja je još kao mlada letovala na ovom mestu, kaže da su ga upropastili.

“Između ovih borova nije bilo šatora, kamp prikolica i ovakvog vašara. Šuma se prostirala do same plaže”, priseća se.

Danas ovaj kraolik izgleda potpuno drugačije, ali je postalo omiljeno kamp mesto, pre svega za mlade parove i grupe prijatelja koji partijaju do kasno u noć.

STARA ČARŠIJA

Krstov sin Stefan, koji radi kao maser u jednom od prestižnih hotela, mojoj supruzi i meni za osveženje i noćni provod preporučuje jedan od lokalnih pabova sa, kako kaže, pristojim cenama, ali ga ne slušamo.Želja da se sedne u restoran na samoj obali jezera u podnožju starog grada ili na samoj plaži je veća, ali uzrokuje posledicu da sa prosečnim leskovačkim buđelarom počinjemo da se krstimo od pristiglog računa.

Kilogram ohridske pastrmke služi se po ceni od 40 do 60 evra, krigla najjeftinijeg piva košta 520 naših dinara, a obična kafa se prodaje po ceni od 4 evra. Jedino su cene pizza približne našim – od 700 do 1.500 dinara. Dve krigle piva i porciju pomfrita za polustano uživanje pored talasa i „druženja“ sa divljim patkama i labudovima platili smo 1.500 naših dinara, da bi se veče kasnije na Staroj čaršiji bogovski izgostili za svega 950 denara ili 1.800 naših.

Ova priča je važna za turiste koji prvi put dolaze u ovaj, inače, prelepi grad, pre svega iz razloga da ne dozvole da halapljivo budu „opelješeni“ već poslušaju savete lokalaca i dobrano se raspitaju gde se može dobro da sejede i provede za pristojnu sumu novca.

Stara čaršija se sastoji od trga koji je uvezan sa pet sokaka na čijem centru se nalazi vekovno drvo. E, upravo u jednom od tih sokaka načičkani su jedan pored drugog turski i albanski restorani, sa lokalnim sepcijalitetima, ljubaznim osobljem i zaista odličnom hranom. Naša preporuka bi bila da ne propustite barem jedan obrok u restoranu koji se zove „Brioni 2008“. Meni se služi na makedonskom, engleskom i srpskom jeziku, a specijaliteti se iznose zavisno od doba dana u kojem u njemu boravite. Ujutru su na meniju najukusnije čorbe, a kasnije makedonski i turski specijaliteti, kao i lokalna riba. Duplo jeftinija usluga od svega 200 metara udaljenih „fensi“ kafića i restorana. To su provalili stranci, pa se odlučuju da tu probaju lokalne specijalitete, poput „grafče na tavče“ ili porciju kebaba.

„Koji su ćevapi bolji, naši ili vaši leskovački?“, pita me konobar.

Priznajem da su njihovi, ogorčeno konstatujući usput da smo mi naš roštiljski brend skoro pa potpuno propastili.

U svakom slučaju, ukoliko želite da osetite pravi život Ohriđana, nakon plaže obavezno prošetajte Starom čaršijom, pa svratite i do lokalne pijace. Iako je skup, za gušt, u ovom delu grada možete pazariti i raznolik turski ratluk. To je svakako ponuda koja se  ne odbija.

NAIVNA LJUBAZNOST I GORDA UZDRŽANOST

Ono što će sigurno fascinirati svakog novopridošlog turistu jeste higijena koja je na zavidnom nivou. Ulice su besprekorno čiste, kao i kaldrmski sokaci iza zidina starog grada, iako kante za otpatke skoro pa da nećete ni primetiti.

“Žitelji Ohrida su prijatni, ali nisu baš ljubazni i gostoprimljivi, već primetno rezervisani. Turizmom su počeli da se bave skoro, pa će im trebati neko vreme da se nauče kako se treba zapravo ponašati sa turistima”, primećuje Žaklin iz Holandije koja dolazi na jezero već punih deset godina, ali ne kao turista, već kako bi vreme provodila sa svojim dečkom koji živi i radi u Starom gradu.

Dodaje, o tome bi mogli da nauče mnogo od monaha manastira Sveti Naum.

SVETI NAUM

Ovaj manastir nalazi se 29 kilometra južno od Ohrida. Do njega se dolazi i brodom. Osnovao ga je učenik Svetog Klimenta krajem IX veka. Nalazi se na mestu gde izvire Drim iz jezera, a prizor je bajkovit jer je voda bistra i smaragdna. I dok je manastir mesto molitve, ptica i čudesne prirode, u svom posedu ima i peščane plaže, a u zakup izdaje restorane na obalama izvorišta Drima.

Monasi su manastirski kompleks pretvorili u hotel sa 4 zvezdice, tako da bukvalno sve vreme letovanja i ne morate napustiti ovo možda i najmirnije mesto na Balkanu zbog spiritualnosti, tišine i bajkovitog pejzaža.

“Ako nešto mogu da nauče od sveštenika, to je kako spojiti istoriju, mir, duhovnost i dobar provod pod jednim krovom i još dobro zarađivati na tome”, dodaje naša sagovornica.

PUT KOJIM SE NE IDE

Ohrid je poslednje decenije postao poznat kao jedna od najjeftinijih turističkih destinacija u region koju su bukvalno u letnjim mesecimai za praznike prenatrpavali turisti iz Srbije. Danas se situacija promenila, Ohriđani pokušavaju da stanu na na crtu najskupljim primorskim letovalištima, a da nisu obezbedili ni adekvatnu infrastukturu.

Izgradnja auto-puta Kičevo–Ohrid (57 km) započela je februara 2014. godine, ali prošla je kroz brojne prepreke – dodatne kredite, probleme sa projektom, zbog čega je rok za završetak pomeran već nekoliko puta.

Naime, inicijalni ugovor iz 2013. i početak gradnje u februaru 2014. sklopljeni su pod vladom Nikola Gruevskog i finansirani kreditom od 374 mil € iz Exim banke i kineskog paketa (Sinohydro). Nakon promene vlasti 2017, tadašnja vlada SDSM-a privremeno obustavlja radove, optužujući ugovor za korupciju i slabu pripremu – posebno zbog nedovoljnih geotehničkih studija i lošeg projektovanja tunela i trase . Tada se projekat preispituje i redizajnira 25 % trase, da bi se izmenili planovi, umesto da bude potpuno otkazan .

Izvornu svotu od oko 374 mil € prema Exim banci Vlada nije ni otpisala ni raskinula – ona je ostala na snazi. Kako su se pojavili problemi (novih 13 klizišta, greške u projektu), potpisana su pet ili šest aneksa, a ugovor je proširen na 598 mil €, uz dodatni kredit od oko 180 mil € (2019.) i još 211 mil $ (aneks 2018.)

Zatim su im početno Kinezi odobrili kredit od oko 505 mil $. U decembru 2019. uzet je dodatnih 180 mil $. Krajem juna 2024. kineska Exim banka je odobrila drugi deo kredita (211 mil $).

Projekat je znatno zakašnjen, ali je nakon dobijanja dodatnog kredita i rešavanja geotehničkih problema, izgradnja intenzivirana. Očekuje se da se deo puta pusti u saobraćaj tokom 2025. godine, dok će celokupni auto-put (do Ohrida) biti završen najkasnije do kraja 2026.

VIVA MACEDONIA

Ohrid je svakako biser Balkana, ali u kompleksnom okruženju. Grad je pod zaštitom UNESCO-a – zbog Ohridskog jezera i starog jezgra. Ima ogroman turistički potencijal, kulturu, istoriju, prirodu, verske objekte (Sveti Naum, Sveti Kliment…). Ali njegova pozicija na zapadu zemlje (gde dominira albanska populacija) i složen unutrašnji kontekst igraju ulogu u oblikovanju iskustva posetilaca.

Mnogi turisti, prilikom prolaska kroz Severnu Makedoniju i dolaska do Ohrida ostaju zbunjeni osećajem da putuju kroz Albaniju jer se skoro na svakoj kući i na putevima na kojima bivstvuje većinom albansko stanovništvo zapravo vijore i zastave te zemlje. Ova pojava ponekad strašnije ledi krv u žilama od i dalje napetog odnosa između Makedonaca i Grka zbog međusobnog prisvajanja imena te regije.

Vijorenje dvoglavog crnog orla na crvenoj pozadini rezultat je (za one koji nisu dovoljno upućeni) etničke raznolikosti, istorijskog suživota, i vidljivog kulturnog identiteta albanske manjine. Iako to može delovati zbunjujuće ili politički provokativno, u većini slučajeva reč je o izražavanju etničkog ponosa, a ne negiranju teritorijalnog integriteta Severne Makedonije.

Politički aspekt tog suživota iznedrio je nekoliko incidenata koji su se dešavali u vezi sa zastavama i simbolima, a rezultat svega je upravo vidna suzdržanost i nepoverljivost lokalnog stanovništva bisera Balkana o kome smo pričali u prvom delu teksta.

Još daleke 1997. Godine albanske stranke (DPA i PDP) postavile su zastavu Albanije na zgradu opštine Tetovo. Vlada tadašnje Makedonije je to tretirala kao kršenje ustava. Usledilo je nasilno uklanjanje zastave od strane policije, a tokom protesta Albanaca poginulo je više ljudi. Ovaj događaj ostao je simbol napetih međunacionalnih odnosa.

Naredni sukobi iz 2001. godine u Makedoniji predstavljaju jednu od najozbiljnijih kriza u njenoj savremenoj istoriji, kada se zemlja našla na ivici građanskog rata. To je bio oružani sukob između makedonskih bezbednosnih snaga i albanskih pobunjenika koji su delovali pod imenom Oslobodilačka nacionalna armija (ONA / UÇK). Trajao je od februara do avgusta 2001. i završio se Okvirnim (Ohridskim) sporazumom koji je sadržao ustavne promene kojima se priznaje širi opseg prava za manjine, naročito Albance. Među njima su bile upotreba albanskog jezika kao službenog u opštinama gde Albanci čine više od 20%, pravednija zastupljenost u policiji, vojsci i administraciji, decentraalizacija i tada NATO misija “Essential Harvest” razoružava ON, kada je predato oko 3.300 komada oružja. Nikada nije zvanično proglašena “amnistija” za borce ONA, ali je većina slučajeva zatvorena „u interesu mira“, na osnovu posebnog zakona. I danas je to osetljivo i politički eksplozivno pitanje.

Ipak, tu se incidenti sa isticanjem zastava ne završavaju, iako je Zakon o upotrebi zastava izmenjen 2011, i koji je omogućio da opštine sa više od 50% manjinskog stanovništva mogu istaknuti nacionalne simbole zajednice, uz obavezu da državna zastava bude istu veličinu, na istom mestu, u isto vreme. To se ni danas ne poštuje, a kazne se primenjuju retko – često politički selektivno, zavisno od odnosa u vladi.

U Kumanovu, 2014. Godine došlo je do podizanja zastave Albanije tokom Dana zastave. Lokalna albanska vlast istakla je samo albansku zastavu. Makedonski mediji i političari oštro su reagovali, tražeći kazne i uklanjanje. Premijer Nikola Gruevski poručio je da “zakon mora biti isti za sve”, dok su albanske partije rekle da je “zastava simbol zajednice, ne strane države”.

U samom Ohridu je 2016. godine podignut spomenik bivšim borcima OVK (Oslobodilačka vojska Kosova) iz regiona oko Debra. Na otkrivanju su bili prisutni lokalni političari iz albanskih partija, a pored su bile istaknute zastave Albanije. To je izazvalo masovno ogorčenje u makedonskoj javnosti, uz zahteve da se spomenik ukloni jer „slavi teroriste“ (sa stanovišta državnog narativa).

Incidenti su posle 2017. godine smanjeni, jer je u vladi sve vreme bila albanska DUI, što je omogućilo veći institucionalni balans.

PARALELNI SVETOVI

Suživot Makedonaca i Albanaca danas je formalno stabilan, ali suštinski duboko paralelan i rezervisan. Društveno, reč je o paralelnim svetovima. I dalje se živi pored, a ne zajedno. Odvojene su škole, mediji, kulturni centri. Malo je mešovitih brakova, prijateljstava ili poslovnih partnerstava van političkih struktura. U većini gradova zapadne Makedonije (Tetovo, Gostivar, Kičevo…), Makedonci se osećaju kao manjina u sopstvenoj državi. U isto vreme, Albanci u istočnom delu zemlje gotovo da i ne postoje. I dalje postoji obostrano nepoverenje, često podgrejano medijima i političkim elitama.

Suživot između Makedonaca i Albanaca u Severnoj Makedoniji danas je politički funkcionalan, ali društveno hladan i fragmentisan. Više podseća na toleranciju nego iskreno međusobno razumevanje.

Novija generacija političara (na primer, deo SDSM-a i albanske Alternativa stranke) pokušava da gura građanski diskurs, ali bez većeg uspeha van urbanih sredina. Ohrid, Struga i Skoplje imaju pojedince i inicijative za međuetničku saradnju – ali to je i dalje izuzetak, ne pravilo.

Kako upravo ovakva politička situacija utiče na turizam, pogotovo na Ohrid?

Ohrid, kao najpoznatije turističko mesto Severne Makedonije, jeste i ogledalo političkih i etničkih odnosa u državi. Uprkos svom ogromnom kulturno-prirodnom značaju, situacija u zemlji – uključujući međunacionalne tenzije – ima vrlo konkretan uticaj na turizam, i to na više nivoa.

Etničke napetosti u zemlji (posebno oko simbola i jezika) odražavaju se na regionalnu reputaciju. Turisti, posebno iz inostranstva (Nemačka, Holandija, Češka…), često pitaju:“Da li je tamo bezbedno?”. Iako nema direktnih sukoba, percepcija unutrašnje nestabilnosti može odbiti turiste.

Ohrid i Struga su mesta gde Albanci i Makedonci dele prostor, ali često ne sarađuju u turizmu. Imaš albanske agencije i restorane, i makedonske hotele i vodiče, ali retko sarađuju zajedno. U vazduhu se oseća konkurencija umesto sinergije.

Ohrid beleži pad u kvalitetnom turizmu, što priznaju i lokalni meštani. Broj poseta raste, ali većinom dolaze regionalni turisti iz srbije, Albanije i sa Kosova. Ove godine biser Balkana preplavili su i Turci. Zapadnoevropski turisti se povlače zbog utiska haosa, neregulisanog prostora, preglasne muzike… Cene skaču, ali usluga i infrastruktura stagniraju. Rezultat svega je nezadovoljstvo i primetno loš PR.

“KRST DŽAMIJA” – SKRIVENI SIMBOL OHRIDA

I kada se sumiraju stvari, u očima turista, (barem autora ovog teksta) postoji slika koja bi mogla da se pamti kao simbol jedinstva i bolje budućnosti – a to je takozvana “Krst džamija”. Objekat koji bi, kada bi se gledalo iz druge percepcije, mogao da dovede do večnog pomirenja.

Hadži Turgut-džamija, poznata i kao Krstasta džamija, objekat je iz 15. veka u samom centru Ohrida. To je jedan od najinteresantnijih i arhitektonski najneobičnijih islamskih objekata u Severnoj Makedoniji. Džamija je jedinstvena po svom osnovnom tlocrtu: ima četiri simetrična polukružna krila oko centralnog prostora, što joj daje osnovu u obliku krsta (što je izuzetno retko za islamsku arhitekturu). Iako je u potpunosti građena kao islamski verski objekat, arhitektonski podseća na ranohrišćanske bazilike ili vizantijske crkve. Ova forma simbolizuje susret orijentalne i lokalne graditeljske tradicije, što je i razlog zbog kog džamija privlači i ljubitelje umetnosti, ne samo vernike.

Danas je funkcionalna džamija, ali i turistički interesantna – iako nije uvek otvorena za posete. Nema mnogo informacija na tablama ili u vodičima o njoj, pa mnogi turisti prolaze pored nje, a da ne znaju koliko je značajna. Neki lokalni vodiči je nazivaju „simbolom sakrivenog Ohrida“. Nije poznato da li je namerno građena u obliku krsta, ili je to rezultat inspiracije lokalnim hrišćanskim objektima jer je Ohrid bio centar pravoslavlja. Neki istoričari veruju da je podignuta na mestu stare crkve ili bazilike, i da su kamen i oblik delimično preneseni. Postoji i legenda da su majstori bili lokalni pravoslavci, što bi objasnilo „krstasti“ plan.

Ako si u Ohridu i voliš istoriju, arhitekturu i kulturnu simboliku, Krstasta džamija je skriveni biser koji ti daje sliku jednog vremena kada su religije i tradicije bile u nadgradnji, ne nužno u sukobu. Vremena iz kojeg bi mogli na ovim trusnim područjima štošta da naučimo.

D.Marinković