Dan grada 11.Oktobar je prilika za političare da se slikaju , da nam se dodvoravaju, da se polako spremaju za sledeće izbore.Tako se skupljaju politički poeni.Šta ćemo, mora neko i političar da bude. Vispren i spreman da promeni košulju u svakom trenutku. Ili, da stoji na vrhu te piramide i da svi hrle NJemu sa poklonima i informacijama o meni, tebi ili bilo kome od nas(usudila bih se da nas nazovem normalnim).
Zato On ne ide u ustanovu za osobe ometene u razvoju da se slika sa poklonima. Ne probija se kroz novi bolnički nameštaj do odeljenja Pedijatrije.Ne treba mu to. NJegovo glasačko telo je sigurno , opasano bedemom , zbijenih redova i verno do kraja sveta i nazad.
Zato se NJemu može da On sam odlučuje o Oktobarskoj nagradi.
Pa tako časti one koji mu izlaze u susret na najvišim nivoima.Kao na primer na nekoj odbrani neke doktorske disertacije.
I tako , dok gledam gospođu kako vuče papriku za ajvar na onim kolicima sa pijace, pognutih ramena dok u sebi računa koliko će je koštati tegla, razmišljam kako bi njoj bilo lepo da je grad časti jednom hiljadarkom , da na miru jednom spremi tu zimnicu. A i zaslužila je time što je kroz sve nedaće provukla svoju porodicu svojim umećem i poznavanjem računa. Ona je naša sugrađanka i divna je. A mogla je biti bezbrižna lepotica.
Ipak, njen je slobodni izbor bila porodica.
Zato bi ove godine tu lovu koja se zove ‘Oktobarska nagrada grada Leskovca“ trebalo podeliti tim domaćicama, tim bišim lepoticama , tim tigricama koje obavljaju posao za koji se na bogatom zapadu angažuju mašine.
