Kako će izgledati život za nešto više od četiri decenije? Da li će rak biti izlečiv gotovo jednako jednostavno kao danas infekcija, hoće li ljudi imati računare direktno povezane sa mozgom i da li će roboti obavljati većinu fizičkih poslova? Jednu od najambicioznijih vizija budućnosti ponudio je Danijel Džefris, CEO kompanije Kentauros AI i direktor AI Infrastructure Alliance, u okviru serijala „Pismo iz budućnosti“ koji objavljuje naučno-tehnološki sajt Freethink.
„Godina je 2069. Čestitamo. Još smo živi.“
Tako počinje Džefrisova zamišljena poruka ljudima iz 2025. godine.
Njegova osnovna ideja jeste da svet 2069. godine neće izgledati samo tehnološki naprednije od današnjeg – već gotovo neprepoznatljivo.
Poput čoveka iz 19. veka koji bi se iznenada našao u današnjem svetu, stanovnik 2025. godine bi, prema ovoj viziji, teško razumeo svakodnevicu ljudi nekoliko decenija u budućnosti.
Veštačka inteligencija više neće biti „negde tamo“
Jedna od najvećih promena odnosiće se na odnos čoveka i veštačke inteligencije.
Džefris predviđa da AI neće zameniti ljude, već će postati deo njih.
Računari bi mogli biti direktno povezani sa ljudskim mozgom, omogućavajući gotovo trenutno komuniciranje sa drugim ljudima i uređajima.
Razgovor bi, kako zamišlja, mogao početi da liči na telepatiju.
Istovremeno, neuronski interfejsi mogli bi neprekidno da prate zdravstveno stanje čoveka i upozore ga na problem pre nego što se simptomi pojave.
Ako bi sistem utvrdio da postoji velika opasnost od srčanog udara, korisnik bi mogao biti upozoren nedeljama unapred.
Medicina koja ne čeka da se bolest pojavi
Jedan od najupečatljivijih delova Džefrisove vizije odnosi se na medicinu.
U svetu 2069. godine, prema njegovom scenariju, prevencija će biti važnija od lečenja.
Pametni uređaji i implantati neprekidno bi pratili biomarkere, dok bi veštačka inteligencija analizirala promene u organizmu.
Džefris zamišlja i terapije pomoću mikromašina koje bi mogle da uklanjaju naslage iz arterija, kao i korišćenje mRNA tehnologije za promenu načina na koji organizam proizvodi holesterol.
Posebno ambiciozna je njegova vizija lečenja raka.
U budućnosti bi, kako predviđa, bolest mogla da bude otkrivena u veoma ranoj fazi, kada postoji svega mali broj obolelih ćelija.
Umesto da lekar pokušava da pronađe najbolju terapiju među postojećim opcijama, svaki pacijent mogao bi da ima digitalnog blizanca svog organizma na kojem bi se virtuelno testirale različite terapije, lekovi i načini ishrane.
Tek kada bi sistem pronašao najbolju kombinaciju, ona bi bila primenjena na stvarnom pacijentu.
„Sve je na neki način živo“
Pametni uređaji neće, prema ovoj viziji, biti ograničeni na telefone i računare.
Gotovo svaki predmet mogao bi da bude povezan sa drugim predmetima i sistemima.
Košulja bi komunicirala sa naočarima, naočare sa drugim uređajima, a gradska infrastruktura međusobno bi razmenjivala podatke.
Ulična rasveta mogla bi da upozori saobraćajnu infrastrukturu da se na određenom delu puta pojavila poledica.
Kontejner bi znao šta prevozi i slao informacije o svom teretu.
Sateliti u niskoj Zemljinoj orbiti pratili bi globalne tokove i stvarali svojevrsnu kolektivnu inteligenciju raspoređenu oko planete.
Čak bi i obična bočica sa lekovima mogla da „zna“ da lek koji se nalazi u njoj ne sme da se kombinuje sa alkoholom.
Roboti koji uče jedni od drugih
Džefris smatra da bi upravo robotika mogla da napravi jedan od najvećih tehnoloških skokova.
Logika je jednostavna: svaki robot koji radi u stvarnom svetu prikuplja podatke. Ti podaci se koriste za poboljšanje modela, a bolji modeli omogućavaju robotima da rešavaju sve složenije probleme.
Što je više robota, više je podataka.
Što je više podataka, roboti postaju sposobniji.
A ono što nauči jedan robot može biti preneto na druge.
Tako bi robot koji je do juče šetao psa mogao nakon novog ažuriranja da pere sudove, čisti kuću ili odvodi decu u školu.
Znanje robota više se ne bi prenosilo kao kod ljudi – govorom, knjigama i obukom – već jednostavnim ažuriranjem sistema.
Džefris taj proces vidi kao svojevrsni „zamašnjak robotike“.
Najveće promene očekuje u logistici, građevinarstvu, poljoprivredi, industriji, medicini i reagovanju u katastrofama.
Kamioni bez vozača i saobraćaj koji sam upravlja sobom
Jedan od prizora iz 2069. godine jeste i saobraćaj u kojem čovek više nije glavni faktor rizika.
Kamioni bez vozačkih kabina mogli bi da se kreću posebno projektovanim koridorima, dok bi automobili, autobusi, bicikli i druga vozila međusobno neprekidno razmenjivali informacije.
U takvom sistemu saobraćaj ne bi funkcionisao kao skup pojedinačnih vozila, već kao jedinstvena inteligentna mreža.
Čovek za volanom mogao bi čak da postane nepoželjna opcija jer bi predstavljao nepredvidiv faktor.
Kuće će se štampati, a ne graditi
Džefris predviđa da bi i građevinarstvo moglo biti potpuno transformisano.
Umesto tradicionalne gradnje, kuće bi se mogle 3D štampati, dok bi rojevi građevinskih robota obavljali različite faze posla.
Jedni bi postavljali konstrukciju, drugi prenosili materijal, a humanoidni roboti obavljali precizne završne radove.
Tehnologija koja danas izgleda eksperimentalno u ovoj viziji predstavlja tek početak procesa koji bi mogao da dovede do potpuno automatizovane izgradnje objekata.
Posao više neće izgledati kao posao
Jedna od najzanimljivijih posledica razvoja AI mogla bi biti promena samog pojma zaposlenja.
Džefris zamišlja svet u kojem ljudi više ne rade nužno u klasičnim kompanijama sa kancelarijama i stalnim timovima.
Umesto toga, ljudi bi se okupljali oko konkretnih projekata.
Tim bi mogao da postoji šest nedelja, završi zadatak i potom se raspadne, dok bi članovi prelazili na druge projekte.
U tom sistemu jedan čovek mogao bi da sarađuje sa čitavim „rojem“ AI sistema – od stručnjaka za pravo i dizajn do finansija, strategije i operacija.
„Kompanija od jednog čoveka“, smatra Džefris, mogla bi da postane posebna kategorija poslovanja.
Jedan osnivač uz pomoć AI sistema mogao bi da organizuje proizvodnju u Kini, kliničko ispitivanje u Africi i distribuciju proizvoda u Južnoj Americi – praktično bez napuštanja svog doma.
Nove generacije neće koristiti softver kao mi danas
Džefris predviđa i kraj dominacije klasičnih ekrana.
Naočare bi mogle postati glavni način pristupa informacijama, dok bi glas i neuronski interfejsi postali važniji od tastature i ekrana.
Prevod razgovora između ljudi koji govore različitim jezicima odvijao bi se u realnom vremenu.
Korisnik bi jednostavno pogledao ili izgovorio ono što želi, a sistem bi izvršio zadatak.
„Vi više ne koristite softver. Angažujete tim neumornih digitalnih čudaka koji nikada ne spavaju“, slikovito opisuje Džefris budućnost.
Četiri pokretača budućnosti
Autor svoju viziju zasniva na nekoliko ključnih oblasti za koje smatra da će pokretati razvoj.
To su pre svega energija, računarska snaga, biotehnologija i novi materijali.
Posebnu pažnju posvećuje nuklearnoj fuziji, svemirskoj solarnoj energiji, fotonskom računarstvu, biološkim računarima, CRISPR tehnologiji i razvoju novih materijala uz pomoć veštačke inteligencije.
Njegova pretpostavka je da će napredak u jednoj oblasti ubrzavati napredak u drugima.
Jeftinija energija omogućava više računarske snage.
Više računarske snage ubrzava AI.
AI ubrzava razvoj novih lekova, materijala i robota.
Roboti zatim proizvode još više podataka koji dodatno unapređuju AI.
Tako nastaje razvojni „zamašnjak“ koji se, prema Džefrisovoj viziji, sve brže okreće.
Otvorenost kao ključ razvoja
Međutim, autor smatra da tehnologija sama po sebi nije dovoljna.
Za budućnost kakvu zamišlja potrebni su i otvorenost, trgovina, razmena znanja, sloboda inovacija i spremnost društva da prihvati promene.
Džefris podseća na istorijske periode u kojima su gradovi i društva napredovali kada su privlačili ljude, ideje, kapital i trgovinu.
Njegova poruka je da zatvaranje društava usporava razvoj, dok otvorenost povećava broj ljudi koji mogu da učestvuju u inovacijama.
Zbog toga budućnost, prema njegovom mišljenju, neće zavisiti samo od toga šta tehnologija može da uradi, već i od toga koliko će društva biti spremna da joj otvore prostor.
„Budućnost nije sastanak nekog odbora“
Na kraju svog „pisma“ Džefris ne opisuje samo tehnološke promene već pokušava da pošalje poruku ljudima koji danas stvaraju nove proizvode i kompanije.
Budućnost, smatra on, neće nastati za konferencijskim stolom, već u laboratorijama, fabrikama, radionicama i eksperimentima.
On je vidi kao svet u kojem će obilje energije, napredna biologija, robotika i veštačka inteligencija omogućiti ljudima da rade stvari koje danas izgledaju nemoguće.
„Razmišljajte veliko. Budite hrabri. Napravite ono što danas izgleda nemoguće“, njegova je završna poruka.
A onda se vraća na početak svog pisma:
„Videćemo se ponovo ovde 2069. godine – pa ćemo razmenjivati priče o tome kako smo do nje stigli.“
Napomena: Tekst je zasnovan na autorskoj futurističkoj viziji Danijela Džefrisa objavljenoj u okviru serijala „Pismo iz budućnosti“. Predstavljeni scenariji nisu prognoza sa sigurnim ishodom, već procena mogućeg tehnološkog razvoja u narednih nekoliko decenija.
