Suludi trend u leskovačkim školama: Roditelji kupuju klime, a siromašniji ćute da ne bi bili obeleženi

Kupovina klima-uređaja za škole od strane roditelja, i to na njihovu inicijativu, prema tvrdnjama više roditelja iz Leskovca, od početka ove školske godine postala je svojevrsni trend.

Novac se, kako navode, prikuplja preko Saveta roditelja ili tokom odeljenskih sastanaka, dok učitelji i nastavnici često preuzimaju organizaciju prikupljanja sredstava. Škole, prema njihovim tvrdnjama, u ovim akcijama uglavnom učestvuju tako što daju saglasnost da se klima-uređaji ugrade.

Obrazloženje je, kako se može čuti, jednostavno – deci treba obezbediti prijatnije uslove za boravak u učionicama tokom velikih vrućina.

Ko traži od roditelja OŠ „Josif Kostić“ novac za klime? Direktor kaže jedno, Savet roditelja drugo

Međutim, iza ovih akcija, prema svedočenjima roditelja, otvara se mnogo ozbiljnije pitanje: da li se odgovornost države, lokalne samouprave i škola za obezbeđivanje osnovnih uslova rada sve više prebacuje na roditelje?

„Nisu svi u mogućnosti da dodatno izdvajaju novac“

Pojedini roditelji tvrde da inicijative za nabavku klima-uređaja i druge opreme najčešće pokreću imućniji roditelji ili članovi Saveta roditelja.

„Ne shvataju ljudi da nisu svi u prilici da odvoje dodatna sredstva za nešto što bi, po zakonu, trebalo da obezbede sama škola, grad ili republika“, komentariše jedan od roditelja.

Prema njegovim rečima, problem nije samo u novcu, već i u načinu na koji se tretiraju oni koji ne mogu da učestvuju u ovakvim akcijama.

„Ako se tome usprotivite, jer zaista niste u mogućnosti da dodatno odvajate sredstva, ti isti roditelji vas po Viber grupama razapinju i ogovaraju. Takvo mišljenje nameću i svojoj deci, koja onda maltretiraju našu decu tokom boravka u školi“, navodi ovaj roditelj.

On dodaje da situacija, zbog toga, nije ni približno humana koliko se predstavlja.

„Ako svojoj deci žele savršene uslove, onda neka ih upisuju u privatne škole, pa neka tamo doniraju šta treba“, kaže on.

Od početka septembra roditelj izdvojio još 5.000 dinara

Jedan od roditelja učenika osnovne škole iz okoline Leskovca tvrdi da je od početka školske godine do danas, kroz različite akcije, morao da izdvoji još oko 5.000 dinara, mimo redovnih troškova.

„Odlučili su preko Saveta roditelja da kupe još 23 stolice, naručili 30 naslona za sedišta, tablu za koš, klime… Sve to bi trebalo već da obezbede nadležni organi“, kaže on.

Prema njegovim rečima, roditelji se često nalaze u situaciji da biraju između toga da izdvoje novac koji nemaju i da rizikuju da njihovo dete bude označeno kao neko ko „ne želi dobro školi“ ili „ne želi bolje uslove za decu“.

Takav pritisak, prema svedočenjima roditelja, posebno pogađa porodice sa nižim primanjima, samohrane roditelje i one koji već imaju više dece školskog uzrasta.

Šta bi trebalo da finansiraju država, grad i škole?

Finansiranje osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji podeljeno je između Republike i lokalnih samouprava.

Republika finansira plate zaposlenih i ostvarivanje nastavnog programa, dok su lokalne samouprave, između ostalog, zadužene za obezbeđivanje uslova za nesmetan rad škola na svojoj teritoriji.

U to, u skladu sa propisima i budžetskim planovima, spadaju materijalni i tekući troškovi, održavanje školskih objekata, određena kapitalna ulaganja i opremanje škola nameštajem, opremom i nastavnim sredstvima.

To, međutim, ne znači da je svaka pojedinačna nabavka automatski obaveza isključivo škole ili grada, niti da roditelji ne mogu dobrovoljno da pomognu. Problem nastaje kada dobrovoljna pomoć postane očekivanje, pritisak ili neformalna obaveza za sve roditelje.

Posebno je sporno kada se porodice koje ne mogu da učestvuju u prikupljanju novca predstavljaju kao nezainteresovane za svoju decu ili školu.

Leskovac za obrazovanje izdvaja oko 1,4 milijarde dinara

Grad Leskovac je za oblast obrazovanja u 2026. godini, prema ranije objavljenim podacima, opredelio oko 1,4 milijarde dinara.

U taj iznos ulaze sredstva za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, kao i za Centar za stručno usavršavanje.

Grad je u prethodnom periodu izdvajao novac za različite namene, uključujući:

• sufinansiranje udžbenika za osnovce;

• nabavku rančeva i pernica za prvake;

• prevoz učenika;

• pomoć određenim kategorijama srednjoškolaca;

• održavanje i rekonstrukciju školskih objekata;

• energetsku sanaciju;

• opremanje fiskulturnih sala, igrališta i kabineta;

• rešavanje dugovanja i blokada pojedinih škola.

Ipak, roditelji koji su se obratili Rešetki ukazuju na to da se, uprkos tim ulaganjima, u svakodnevnom životu škola sve više podrazumeva da roditelji dodatno finansiraju opremu.

Za njih nije sporno da neko ko želi i može pomogne školi. Sporno je, kako kažu, kada se takva pomoć pretvori u nepisano pravilo.

„Nije problem samo klima, već način na koji se roditelji dele“

Roditelji sa kojima je Rešetka razgovarala ističu da je pitanje klima-uređaja samo jedan deo šireg problema.

U sličnim akcijama, prema njihovim tvrdnjama, prikuplja se novac za stolice, školske table, sportsku opremu, uređenje učionica i druga sredstva.

„Nije problem da roditelji pomognu kada neko želi da donira. Problem je kada se očekuje da svi moraju da daju, a onda se oni koji ne mogu posmatraju kao loši roditelji“, navodi jedan od sagovornika.

Posebno zabrinjava tvrdnja da se neslaganje odraslih prenosi na decu.

Roditelji upozoravaju da se deca iz porodica koje ne učestvuju u akcijama mogu naći na meti podsmeha, ogovaranja ili vršnjačkog pritiska.

Zbog toga se, prema njihovim rečima, mnogi ne usuđuju da javno kažu da nemaju novca ili da smatraju da određenu opremu treba da obezbede nadležni.

Dobrovoljna pomoć ne bi smela da postane obaveza

Roditelji ne spore da klima-uređaji mogu poboljšati uslove za boravak učenika u učionicama, naročito tokom sve toplijih perioda.

Ali, kako ističu, briga o deci ne sme se meriti iznosom novca koji je porodica spremna ili sposobna da izdvoji.

„Neko ima jedno dete i dobra primanja, neko ima troje dece, kredit, nezaposlenog člana porodice ili jedva sastavlja kraj sa krajem. Ne može se od svih očekivati isto“, kaže jedan od roditelja.

Zato smatraju da bi škole i nadležni organi trebalo jasno da utvrde:

• šta se finansira iz školskog i lokalnog budžeta;

• koje donacije su zaista dobrovoljne;

• da li postoji pritisak na roditelje da učestvuju;

• kako se štite porodice koje ne mogu da izdvoje dodatni novac;

• i na koji način se sprečava da se neslaganje roditelja prenosi na njihovu decu.

Jer, kako upozoravaju naši sagovornici, škola bi trebalo da bude mesto jednakih mogućnosti, a ne prostor u kojem se deca i roditelji dele prema tome koliko novca mogu da daju.

Rešetka će od nadležnih institucija zatražiti odgovore o tome koliko se u leskovačkim školama trenutno prikuplja novac od roditelja za klima-uređaje i drugu opremu, da li postoje zvanične procedure za takve akcije i ko je odgovoran za obezbeđivanje uslova za rad škola.

D.Marinković