Dragi Stamenković – od ilegalca iz Leskovca do predsednika srpske Vlade, člana predsedništva Jugoslavije i ambasadora

„Pisati o leskovačkoj porodici Todora Dore i Darinke Stamenković znači podizati obelisk herojskom nadahnuću neustrašivih, neizmernoj ljubavi prema rodu i Otadžbini i žrtvovanju za ostvarivanje ideala slobode i društva dostojnog čoveka“, napisao je leskovački književnik Tomislav N. Cvetković u knjizi Stamenkovići – romantičari slobode.

Teško je naći bolji početak priče o Dragom Stamenkoviću.

Jer, pre nego što je postao predsednik Vlade Srbije, član Predsedništva SFRJ ili ambasador u Velikoj Britaniji, bio je jedno od osmoro dece Todora i Darinke Stamenković.

A rat je toj porodici uzeo gotovo sve.

Petoro njih streljano je između 1941. i 1943. godine, jedan sin poginuo je u borbi. 

Desanka i Boško streljani su 17. decembra 1941. godine na Banjici. Iste godine i na istom mestu stradala je  Vasilija-Cica. Trajko Stamenković, revolucionar i narodni heroj, streljan je na Banjici 11. avgusta 1942. godine. Leposava Lenka, jedna od važnih partijskih rukovoditeljki na jugu Srbije, streljana je 1. oktobra 1943. godine. Petar Josif Stamenković poginuo je 1942. godine u borbi.

Rat su preživeli samo Dragi i najmlađa Olivera.

Ta činjenica menja način na koji se čita čitava biografija Miodraga-Dragog Stamenkovića.

Njegov rat nije bio samo istorija. Bio je porodična tragedija sa imenima, licima i praznim mestima za stolom.

Rat je počeo pre nego što je imao vremena za mladost

Miodrag Dragi Stamenković rođen je 29. februara 1920. godine u Leskovcu. Osnovnu školu i dva razreda gimnazije završio je u rodnom gradu, a Trgovačku školu u Beogradu.

Već kao veoma mlad ulazi u radnički i omladinski pokret. Godine 1935. postaje član Ujedinjenih radničkih sindikata, a 1937, sa svega 17 godina, član KPJ.

To je bio početak puta koji će ga, kroz rat i posleratnu obnovu, odvesti mnogo dalje nego što je tada mogao da nasluti. Od brojnih nadimaka i ratnih imena, on je odabrao da bude Dragi, a svima bio poznat kao Kosta.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Dragi Stamenković više nije bio samo mladi Leskovčanin sa političkim uverenjima. Bio je čovek kome su poveravani zadaci u organizovanju omladinskog pokreta u najtežim uslovima okupacije.

Na jugu Srbije njegovo ime pojavljuje se već u prvim mesecima rata. Dokumenti i svedočenja iz tog vremena beleže njegovo prisustvo na partijskim i skojevskim savetovanjima i njegovo kretanje između Beograda i juga zemlje. Jedan takav sastanak održan je 22. juna 1941. godine u Bratmilovcu.

Kasnije će upravo jug Srbije postati jedan od prostora njegovog najopasnijeg ratnog rada.

Nije to bio rat iz rovova koje je lako nacrtati na karti. Bio je to rat poruka, ilegalnih sastanaka, skrovišta, kurira, potera, lažnih identiteta i ljudi koji su znali da se iza sledećih vrata može nalaziti policija.

U tim godinama Stamenković nije bio posmatrač događaja.

Bio je njihov učesnik.

Od 1942. do 1945. bio je sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, jedan od najvažnijih omladinskih rukovodilaca srpskog partizanskog pokreta.

Njegov ratni život nije bio odvojen od propagandnog i novinarskog rada.

Početkom 1944. godine među ljudima je koji pokreću „Mladog borca“, list omladinskog pokreta. Prvi brojevi štampani su u ratnim uslovima, najpre na šapirografu, a zatim na tigl-mašini. U redakciji su, uz Stamenkovića, bili Radovan Pantović i Vuksan Bulatović. Kasnije će se među urednicima naći i Dobrica Ćosić.

U ratu je, dakle, istovremeno organizovao, putovao, pisao i rukovodio.

A rat mu nije poštedeo porodicu.

Stamenkovići – porodica kroz koju je prošao rat

Možda se upravo ovde najbolje razume ko je bio Dragi Stamenković.

Jer dok je on prolazio kroz ilegalu, partijska rukovodstva, sastanke i potere, njegova porodica se gasila.

Todor i Darinka Stamenković imali su osmoro dece. Njihovi sinovi i kćeri pripadali su generaciji koja je u slobodi videla nešto za šta se vredi žrtvovati. Ali cenu te vere platili su životima.

Trajko, jedan od najistaknutijih revolucionara u porodici, bio je višestruko hapšen i robijao je zbog partijskog rada. Posle bekstva iz Sremske Mitrovice ponovo se uključio u rad pokreta, ali je uhvaćen i zatvoren na Banjici. Proglašen je za narodnog heroja 1949. godine.

Leposava Lenka bila je partijska radnica i jedna od važnih organizatorki otpora u Leskovcu i na jugu Srbije. Bila je sekretar Okružnog komiteta KPJ za Leskovac, radila na organizovanju otpora i partijskih veza, a posle hapšenja završila je na Banjici. Tamo je 1943. godine streljana.

Njihove biografije same za sebe predstavljaju velike priče.

Ali zajedno predstavljaju nešto drugo:

istoriju jedne porodice koja je u rat ušla sa osmoro dece, a iz njega izašla sa dvoje.

Zato završetak rata za Dragog nije značio samo kraj ilegalnog života.

Uprkos hpšenjima, prebijanju i maltretiranju, ostao je živ.

Dan kada je Beograd postao slobodan

20. oktobar 1944.

Beograd je tih dana bio grad baruta, ruševina, pucnjeva i zastava. Jedinice Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije vodile su završne borbe za grad.

Dragi Stamenković bio je među ljudima koji su u oslobođeni Beograd stigli sa političkim zadatkom.

Na stadionu „Jugoslavija“, koji će kasnije postati stadion Crvene zvezde, 18. oktobra održan je veliki omladinski miting. Govorili su Rato Dugonjić, Dragi Stamenković i Bora Drenovac. Deo omladinaca tada se dobrovoljno prijavio u NOVJ i krenuo u borbu za konačno oslobođenje grada.

A dva dana kasnije – sloboda.

Za čoveka koji je četiri godine proveo u ilegalnosti, 20. oktobar nije mogao biti običan datum.

Rat je završen.

Pred njim je bio mir.

Ali mir u kojem je trebalo izgraditi novu državu.

Od partijskog rukovodioca do vrha Srbije

Posle oslobođenja Stamenković ulazi u sam vrh nove političke strukture.

Bio je sekretar partijskih organizacija u Beogradu, zatim ministar u Vladi Srbije, a od 1952. do 1964. predsednik Saveza sindikata Srbije. Godine 1951. obavljao je i funkciju ministra energetike i rudarstva Srbije.

Njegov život se tada odvija između Beograda i sveta.

Putovao je u Moskvu i druge evropske prestonice, Kinu, zemlje Afrike, Indiju i na Bliski istok. Kao sindikalni i politički rukovodilac susretao se sa ljudima koji su oblikovali tadašnju međunarodnu politiku.

A onda, 1964. godine, dolazi na jedno od najvažnijih mesta u Srbiji.

17. novembra 1964. Dragi Stamenković postaje predsednik Izvršnog veća Srbije. Na toj funkciji ostaje do maja 1967. godine.

Na čelo srpske vlade dolazi posle smrti Slobodana Penezića Krcuna.

Čovek koji je kao mladi ilegalac bežao od policije sada je sedeo za stolom za kojim su se donosile odluke o čitavoj republici.

Od poternice – do državnog kabineta.

Ali njegov put tu nije završen.

Diplomata sa iskustvom ilegalca

Posle Srbije dolazi Jugoslavija.

Od 1967. do 1971. Stamenković je predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, a od 1971. član Predsedništva SFRJ. U tom svojstvu pripada vrhu jugoslovenske države. Redovni je član najviših državnih delegacija koje se sastaju sa Brežnjevim, Den Sjao Pingom, Hruščovim i Bulganjnom, Todorom Živkovim i Čaušeskuom, Janošem Kadarom i MakMilanom, Palmirom Toljatijem, Andropovim.

A onda – diplomatija.

Od 1974. do 1977. bio je ambasador SFRJ u Velikoj Britaniji.

To je možda jedan od najzanimljivijih obrta u njegovoj biografiji.

Mladić koji je nekada prolazio kroz okupiranu Srbiju sa porukama u džepu sada je predstavljao svoju zemlju u Londonu.

U materijalu o njegovom životu ostali su zabeleženi susreti sa državnicima i političarima različitih zemalja: Carem Ahitom, Džimijem Karterom, Margaret Tačer, lordom Karingtonom, kao i susret sa britanskom kraljicom Elizabetom II.

Na fotografiji iz 1981. godine Dragi Stamenković je sa suprugom Jelenom na prijemu pred predaju akreditiva.

Njegov život je već odavno izašao iz granica Leskovca.

Ali Leskovac iz njega nije izašao.

Čovek između ideala i politike

Naslov njegove knjige „Između ideala i politike“ možda je najkraća moguća odrednica njegovog životnog puta.

Objavljena početkom 2000-ih, ona nije samo politička biografija. Stamenković u njoj govori kao učesnik i svedok jednog vremena, o ratu, posleratnoj izgradnji, političkim borbama i ljudima koje je sretao na putu.

U njegovoj biografiji zato postoje najmanje dva Draga Stamenkovića.

Jedan je mladić iz Leskovca koji je sa sedamnaest godina ušao u ilegalni politički život.

Drugi je čovek koji je decenijama kasnije sedeo za stolovima državnika, pregovarao, putovao svetom i predstavljao Jugoslaviju.

Između njih je stao čitav jedan vek – rat, revolucija, izgradnja, sukobi, ideali, politika i nestanak države kojoj je posvetio gotovo čitav život.

Ali postoji i treći Dragi.

Onaj koji je preživeo dok su braća i sestre odlazili jedan za drugim.

Možda je upravo taj Dragi najvažniji za razumevanje svega što je kasnije postao.

Leskovac ga nije zaboravio – ali ga nije ni dovoljno zapamtio

Dragi Stamenković umro je 17. februara 2004. godine u Beogradu, nekoliko dana pre svog 84. rođendana.

Iza njega je ostala biografija kakvu je teško sažeti u jednu funkciju.

Ostao je mladi Leskovčanin koji je sa 17 godina zakoračio u politički život.

Ostao je ratni rukovodilac omladinskog pokreta, čovek ilegalnog rada i jedan od ljudi koji su u ratnim godinama organizovali „Mladog borca“.

Ostao je čovek koji je dočekao oslobođenje Beograda, a potom prošao kroz sam vrh srpske i jugoslovenske politike.

Predsednik srpske vlade. Član Predsedništva Jugoslavije. Ambasador u Londonu.

Ali pre svega toga – brat Trajka, Leposave, Desanke, Boška, Vasilije i Petra, koji su nastradali u revoluciji.  

U Leskovcu danas postoji ulica Trajka Stamenkovića i jedna osnovna škola koja nosi njegovo ime.

Za Dragog Stamenkovića, takođe narodnog heroja,u gradu iz kojeg je potekao nema ulice sa njegovim imenom.

To nije pitanje da li svakom čoveku koji je obavljao visoku funkciju treba podići ulicu ili spomenik.

Nije ni pitanje ideološkog odnosa prema vremenu kojem je pripadao.

Pitanje je šta jedan grad pamti o ljudima koji su iz njega krenuli.

A Dragi Stamenković je iz Leskovca otišao veoma daleko – od ilegalca u okupiranoj Srbiji do čoveka koji je predstavljao Jugoslaviju pred svetom.

Njegova porodica ostavila je mnogo više od jednog političara.

I zato ova priča nije samo priča o funkcijama, titulama i diplomatskim prijemima.

Ona je priča o porodici koja je za svoje ideale platila životima.

O čoveku koji je preživeo.

O državi kojoj je posvetio gotovo čitav život.

I o gradu koji danas mora ponovo da pogleda svoju prošlost i odluči koga će sačuvati od zaborava.

Jer možda se trag koji čovek ostavi iza sebe ne meri samo time koliko je visoko stigao.

Ponekad se meri i time koliko dugo njegovo ime ostane da živi u gradu iz kojeg je krenuo.

S. Stojiljković

Izvor i foto: „Stamenkovići, romantičari slobode“, Tomislav N. Cvetković

Ovaj tekst omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Tragovi Leskovčana u svetu”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.