Biti 656. među 56.000 učesnika ovogodišnjeg Berlinskog maratona rezultat je za svako poštovanje. Kada se tome doda da je Leskovčanin Goran Šmelcerović lični rekord popravio za više od jednog minuta, jasno je da mu je nastup na jednom od „velikih šest“ svetskih maratona doneo mnogo razloga za zadovoljstvo.
Šmelcerović je maraton istrčao za 2 sata, 36 minuta i 52 sekunde, a Berlin je, kako kaže, bio prvi veliki cilj koji je uspešno ostvario.
„Pao“ je Berlin, a Goran sada definitivno zna da može da drži korak sa maratonskom elitom.
„Ako se zna da se više od 60.000 ljudi svake godine prijavi za ovo takmičenje i da organizator, na osnovu nekakvih prethodnih rezultata, bira svakog takmičara, jasno je da se nije lako naći u Berlinu. Imao sam dobra vremena, pa me to svrstalo u prve redove iza najboljih takmičara, što je za mene, takođe, velika čast. Bio sam brži od sopstvenog rekorda za više od jednog minuta i na cilj stigao za 2 sata, 36 minuta i 58 sekundi. Mogao sam biti i brži da se nisam potrošio na šetnje po gradu, jer je on zaista kao istorijska čitanka“, priča za Rešetku Šmelcerović.
Utiske iz Berlina jedva uspeva da „spakuje“ u nekoliko rečenica.
„Organizatorima svaka čast. Nekoliko desetina hiljada učesnika i, kako sam čuo, više od 1,2 miliona ljudi koji su na ulicama Berlina pratili trku. To je, zaista, veliki posao i ne mogu da nađem nijednu zamerku ljudima koji rade za maraton i oko njega. Sve je bilo besprekorno i možda je, zbog tako ozbiljne organizacije, interesovanje za Berlin uvek veliko. Smatram se privilegovanim što sam se tamo takmičio“, kaže Šmelcerović.
Od brojnih znamenitosti koje je video, posebno izdvaja one koje, po njegovom mišljenju, najbolje govore o odnosu Nemaca prema sopstvenoj istoriji.
„Berlinski zid i pločice sa imenima žrtava nacista, najčešće Jevreja, koje se, kažu, redovno održavaju i čiste. Stoje tu da podsećaju potomke na neslavnu istoriju, ali i da posluže kao opomena da se tako nešto nigde i nikad ne sme ponoviti. Fascinantan je taj njihov odnos prema prošlosti i o tome bi i drugi narodi mogli mnogo toga da nauče. Oni je ne negiraju. Naprotiv, vrlo su svesni užasnih stvari koje su se desile i baš zato žele svima da pokažu kako se stide i ne žele da se one ikome ponovo dogode“, priča Goran.
Impresije iz Berlina su, dakle, više nego pozitivne, ali se Šmelcerović nije dugo odmarao. Već razmišlja o sledećem velikom maratonu.
„Voleo bih da to budu Tokijski ili Londonski maraton. Snage i volje imam, još da obezbedim novac i sve će biti OK, ha, ha, ha. Voleo bih da istrčim najveće, jer je to sasvim poseban osećaj. Nadam se da ću dobiti priliku, jer ko hoće, taj i može“, zaključuje Šmelcerović.
S. Stojiljković
