Postoje brojni propusti u vezi sa akreditacijama visokoškolskih ustanova i studijskih programa, kao i sa dozvolama za rad. Pojedine upisuju studente na programe za koje nisu dobile odobrenje, a Nacionalno akreditaciono telo još uvek nije vraćeno u Evropsku asocijaciju
U Srbiji trenutno postoji oko 180 akreditovanih visokoškolskih ustanova, u okviru kojih se realizuje oko 2.000 akreditovanih studijskih programa. Sistem akreditacije trebalo bi da obezbedi da studenti dobiju kvalitetno visoko obrazovanje u skladu sa utvrđenim standardima, međutim nalazi revizije ukazuju na ozbiljna sistemska odstupanja.
Revizija je pokazala da pojedine ponovne akreditacije visokoškolskih ustanova i studijskih programa nisu sprovedene blagovremeno, odnosno pre isteka važeće akreditacije. Kako se navodi, takvi propusti doveli su do nepovezanih akreditacionih ciklusa, čime je ugrožena validnost svih studijskih programa koji se realizuju u okviru tih ustanova.
Akreditacija visokoškolskih ustanova sprovodi se u redovnim ciklusima od sedam godina, a može se pokrenuti i ranije na zahtev same ustanove. Zakonom o visokom obrazovanju propisano je da između dve uzastopne akreditacije ne sme postojati period bez važeće akreditacije, međutim revizori su utvrdili da oko trećine od 149 akreditovanih VŠU nema povezane akreditacione cikluse. Periodi bez akreditacije trajali su od nekoliko dana do čak dve i po godine.
Posebno zabrinjava podatak da su pojedine visokoškolske ustanove upisivale nove studente na studijske programe bez važeće akreditacije, jer postupci ponovne akreditacije nisu sprovedeni na vreme. Dodatni problem predstavlja činjenica da Ministarstvo prosvete nije uspostavilo jedinstvenu evidenciju izdatih dozvola za rad VŠU, što otežava kontrolu i praćenje njihovog zakonitog rada.
Revizori su utvrdili i da ne postoji sistem za praćenje rezultata samovrednovanja kvaliteta, zbog čega nije bilo moguće oceniti u kojoj meri VŠU sprovode te postupke. Uz to, visokoškolske ustanove nisu redovno dostavljale izveštaje o samovrednovanju Nacionalnom akreditacionom telu, čime je onemogućeno kontinuirano praćenje i ocenjivanje kvaliteta studijskih programa.
Postoji i rizik da pojedine ustanove nisu ni izradile sve obavezne izveštaje o samovrednovanju, iako su bile u zakonskoj obavezi da to učine.
Posebno je problematičan podatak da se spoljašnja provera kvaliteta gotovo uopšte ne sprovodi. U periodu od 2018. do 2024. godine Nacionalno akreditaciono telo nije sprovelo nijedan redovan postupak spoljašnje provere kvaliteta VŠU i studijskih programa, dok je kod svega šest ustanova sproveden po jedan vanredan postupak. U proseku, svaka četvrta VŠU nije bila predmet redovnog inspekcijskog nadzora u čak sedam školskih godina.
Jedan od osnovnih principa visokog obrazovanja jeste i usklađivanje sa evropskim sistemom obrazovanja. Komsiija za akreditaciju i proveru kvaliteta bila je punopravni član Evropske asocijacije za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju od 2013. do 2018. godine, kada je izgubila taj status. Njeni pravni sledbenici, odnosno Nacionalno akreditaciono telo, još uvek nisu povratili članstvo, što dodatno dovodi u pitanje međunarodnu relevantnost domaćeg sistema akreditacije.
S. Stojiljković
