Kad je onaj dečak doviknuo : „Car je go!“, dvorska svita ničice pade na nezavršeni trg. U rukama im beše poslednji broj časopisa njihove partije.
Neki razbiše noseve jer je beton bio neravan (kineski neki), ali je ruka sa časopisom stajala visoko da bi Šef mogao vidi svoje lojaliste.
Bilo je tu i jako visokih ljudi . Jedan od njih je nekako slobodnom rukom pritiskao jedan mlaz takozvane fontane.
Pitao se sve vreme da li će mu biti zamereno zbog toga jer je nedavno bio pomilovan i postao jedan od direktora ključne firme sa ogromnom platom.
Bio je to veliki ulog, a i bila je to jedna od najlepših fontana na svetu . Šta ako, ne daj Bože, nešto pokvari?
Ležali bi koliko treba, da majka (deo kabineta) ne pojuri svoga sina da ga propisno izlema, a ovaj se brzinom superheroja uzvera na obližnje drvo (jedva spašeno pred naletom ambicije) i poče odozgo da viče „Pumpaj!“.
Cela carska svita je žalila što ne može svoje noseve dublje da zarije sa idejom da je sve prolazno i da evolucija može da ide i unatraške pa se od školjke ponovo u ljudski oblik može vratiti.
Samo se negde još uvek kotrljao zatvarač za vino, pampur.
Bravo!
Odavno lepši teks nisam pročitao!