Često pitanje… Možda i najčešće pitanje koje jedna mlada osoba iz našeg kraja postavlja sebi skoro svakoga dana.
Normalan čovek uvek prvo meri pa onda seče, staviš na jednu stranu dobre na drugu loše posledice neke takve odluke i sam vidiš šta ti je činiti. Međutim…
U ovoj situaciji možda i nije baš tako. Novac, standard, sloboda, perspektiva, mogućnosti, sve su to prednosti van granica naše zemlje ali postoji nešto što ne može da se meri na isti način.
Mi smo takav narod, atipičan, nismo neki prosečni Ameri koji ne razmišljaju dva puta kada im neko ponudi bolju platu pa i neka je firma na drugoj strani obale, nije bitno.
Nama jeste, možda je to mana, ali mi smo jednostavno takvi, čast izuzecima.
Mi smo ljudi koji imaju emocije, koliko god mi hteli da ih sakrijemo u ćošak i ubedjujemo sebe da je novac bitniji kad tad to dodje na naplatu.
Volimo život, volimo porodicu, prijatelje, volimo to što jesmo, sa razlogom smo rodjeni tu gde jesmo.
Ovaj brzi način života koji smo poprimili bez odupuranja nas čini sve više drugačijim ali na kraju krajeva mi smo ipak mi, ponovo čast izuzecima.
Umesto što mučimo sebe pitanjem da li da odemo odavde, mislim da bi trebalo da se kolektivno osvestimo i dovedemo stvari u red.
Niko to ne može sam, ali svi zajedno naravno da možemo.
Počnimo od samih nas, neka svako krene od sebe, polako će sve doći na svoje mesto.
Da li je bolje srediti svoje dvorište ili preći da živiš u tudje gde ne znaš šta te čeka?
Nije baš sve kao što izgleda.
Ja neću otići, ti razmisli.
Ima i onih koji se stidi da je rođen u svom gradu kao da nikad i nije se rodio kao na primer Sloboda Micalovic sramno i bez stidno po meni,moje mišljenje
Da li neko zna koje godine je diplomirala, ako je diplomirala na FDU?
Gledao jednom njen intervju na nekoj tv i izmedju ostalog je rekla da je razocarana potezom tadasnje uprave Narodnog Pozorista u Le jer su skinuli sliku njenog pokojnog oca Dragana koja je krasila svodove istog.
Nigde nije pomenula da se stidi Leskovca, naprotiv.
Pre nekih 2-3 godine video je ispred Safarija, klinci se slikaju s njom, delovala je bas prizemno i spontano, prirodno.
Ruku na srce, tata je bio drugar. Vestavka istolicna gluma uz povisen ton u svakoj ulozi. I sve ce se razjasni i u Ranc prokletih. Svima je ul9ge po Beogradu obezbedjivao Dragan Dimitrijevic. E taj je bio i gospodin i glumac. Njegov sin, nije tako dobar glumac. A Micalovic Slob9danka ima stof da na ledjima reditelja( momak Jug Radivojevic, razveden), Vojin Cetkovic( razveden) koji su poznati( ona bila anonimna pre njih i bez zavrsenog fakulteta) uspela da izgrafi svoje ime. Cak je i pocela da glumi. Poceci i nisu nesto. Umerenim korekcijama prolepsala lice. Inace je zhodna. Solidno pevucka sto sveukupno rezultira da je cene. Vaspitana, nenapafna. Taman kako gledaoci vole. Oni iz Petrovac, Mucal9vici, smayraju se Crnogorcima, nisu Leskovcani. Nema familije, dedova, striceva. Oni su u nekoj jos vecoj zabiti od Petrovca. Ali i Cetkovic je ko zna s kohe crnogorske gudure. Zena je umela i izborila se. Ne.a krimi poreklo, to je vazno. I vredno radi, uvek se odazove kad je pozovu u Leskovac. Samo da od tate ne pravi velikog glumca. Trecerazredni je. Nema potreba da krije, maskira pomocu tate, kako je ona uspela. Jug Radivojevic i Vojin Cetkovic su kljucne figure u njenom rabojnu putu glumice. Kakav tata.
Molim uredika Resetke da ne vredja citaoce ovakvim kolumnama. Gospdin Tasic moze da pise za bukvar prostoprosirene recenice ali ne i da bude kolumnista. Smesno i jadno je citati sto doticni pise