Prošlo je nedelju dana od izbora, a još, zvanično, ne znamo ko je pobedio. Znamo samo iz informacije koju je prvi izneo predsednik, koji je proslavio apsolutnu pobedu na svim nivoima od porodice do parlamenta. Kažem od porodice, jer tu računa i pobedu koju su dede i babe odnele nad omladinom.
Njegovo obraćanja i proglašenja pobede sat vremena po zatvaranju biračkih mesta je potvrda da je digitalizacija uspela u Srbiji. Čak su i Hrvati imali rezultate parlamentarnih izbora dva sata po okončanju glasanja, jer su imali samo parlamentarne izbore. Bravo za nas.
Međutim ovde se javlja mali problem. Kako je predsednik imao precizne rezultate a da mnogi zapisnici nisu ni stigli na brojanje. To ukazuje na dve stvari da je SNS vrhunski organizovana stranka sa digitalno opismenjenim članstvom ili da je SNS imao konačne rezultate izbora i pre nego što su održani. Na žalost sve više isplivavaju činjenice da se ishod izbora unapred znao i da je scenario bio napisan mnogo, mnogo ranije.
Ovde trebamo da se zapitamo kako je do svega toga došlo i gde je u svemu ovome opozicija. Ovde ne govorim opoziciju koju je napravio SNS već o onima koji imaju nekakvu nezavisnost u svom delovanju. Na žalost naša opozicija se sve vreme bavila sobom i svojom sujetom. Od lokalnog do republičkog nivoa svi su jurili kvote, mesta, dokazivali svoje opozicione zasluge, busali se u grudi i tvrdili kako će obrisati patos sa strankama na vlasti. Niko od njih se nije zapitao kako sve to deluje na birače, koliko takvo ponašanje daje prostora Vučiću( „džava, stranka, opština i grad to sam ja“).
Čovek ima ego veći od Mlečnog puta i nije mogao da dozvoli nikako da opozicija dođe ni blizu mogućnosti da osvoji vlast na bilo kom nivou. Da bi to sasekao u korenu samo je pojačao kampanju, pa smo ga na televizijama gledali češće od reklame za kladionice i banke. Pokrenuo je poltronsku mašineriju sa ove i one strane Drine, zategao je dizgine lokalnim vođama i dao im striktne zadatke kako doći do glasova, milom ili silom.
Krenuo je Srbijom od Vranja do Subotice, otvarao već otvoreno, obećavao obećano, plako da ga narod razume, branio 6:0 iako zna da odavno gubimo sa 12:0 kada je KiM u pitanju.
A opozicija muk, šetala se autobusom pod firmom „Srbija protiv nasilja“ kao objedinjena, a na većini skupova van Beograda nikada nisu bili prisutni svi članovi tog jedinstva. Kakva je poruka slata biračima dovoljno je jasno. Pored takve kilave opozicije i njenog aljkavog rada, ljudi su hteli da promene nešto i očekivali bar ravnopravnu borbu sa vladajućim strankama.
Očekivanja su na nažalost bila uzaludna.
Ne možemo zanemariti ni one građane koje „politika ne zanima“ i kojima su „svi isti“. Kada prođe vreme izbora i stigne im računi za struju, vodu i grejanje zainteresovaće se za politiku i ko je na vlasti, ali bojim se da će tada biti kasno. Mnogi će morati da shvate da je politika i to što je njegovo dete 800-to na listi za vrtić ili zašto je zapošljen njegov komšija sa kupljenom diplomom, a da njegov sin sa državnog fakulteta i dobrim ocenama nije ni uzet u razmatranje za posao.
Pored svih dokaza da su i određene nedozvoljene i kriminalne radnje uticale na rezultate izbora, osim šačice onih koji su se pobunili protiv toga, ogromna većina svih do sada navedenih ćuti i ne reaguje. Njihova logika je da se i ne treba buniti jer može da bude i gore od ovoga. Zar ne treba svi da se borimo da nam bude bolje. Da bude bolje našoj deci i dece naše dece. Ovako ćemo tonuti sve dublje, a naši unuci neka se spremaju za vraćanje 100-tinak milijardi duga ili za rasprodaju Srbije. Dug je zao drug a mi već dugo, kao država, živimo na kredit. Zato ako dođe do poništavanja ili ponavljanja bilo kojih izbora, dobro se zamislite i stavite prst na čelo.
