I bi Drakula. Doduše, poprilično neuverljiv…

Od svih filmova inspirisanih rumunskim grofom Vladom Cepešom, najjači utisak na mene ostavilo je ostvarenje Frensisa Forda Kopole iz 1992. godine i radovala sam se prilici da vidim kako će Stanislav Grujić, ovu romantizovanu horor priču, preneti na pozorišne daske.

Dopalo mi se, uprkos gotovo trosatnom trajanju, priličnoj vrućini i ličnom utisku da su muzika i efekti, inače sjajni, bili malo preglasni.

Odmah se ograđujem- ja nisam pozorišni kritičar, niti želim predstavu da analiziram sa tog aspekta, već gledalac, sa ličnim ukusom, procenama i stavom.

Ono što bi i mnogo veći pozorišni znalci morali da potvrde jeste da su dizajneri videa i svetla, muzički urednik i koreograf odradili odličan posao. Doživeli smo, koliko je to uz slike i fotografije sa video bimova moguće, atmosferu u Drakulinom dvorcu u Transilvaniji, turobne i mračne rumunske šume, zavijanja vampira i vetra.

Reditelj (Stanislav Grujić), potrudio se i da svaki od tih detalja upamtimo i time je, smatram, tehnički kompleksna predstava morala izgubiti na ritmu. Razumem i da je, čvrsto se držeći Kopolinog koncepta, Grujić “skakao“ sa jedne na drugu lokaciju, što je naravno zahtevalo i izmene u scenografiji, ali taj “prazan hod“ u značajnoj meri je uticao na dinamiku.

Nisam se uplašila, a to se od jednog horora valjda očekuje, a kad izostane ovaj ili bilo koji drugi jak osećaj, adrenalin miruje, a čula pomalo otupe. Ako se tome doda i prilična vrućina u sali, rekla bih mlako, ali sve prethodno rečeno pripišite mojim godinama i činjenici da me, posle Geri Oldmana, malo koji Drakula može isprepadati. Nisam sigurna ni da je reditelj to imao za cilj.

Zato su me fascinirali glumci: Petra Dimitrijević (Lusi) i Filip Radivojević (Džonatan Harker), posebno, iskrenim predavanjem ulozi i osećanjima, koja su obilato prosipali pred publiku.

Nataši Pejić, je, čini se, trebalo malo vremena da uđe u lik Mine, da bi zatim pokazala kako je bila pravi izbor za potencijalnu Drakulinu izabranicu. Mislim da ju je maestralna Petra, pomalo zasenila.

A sad, veliki aplauz za Vampirove neveste (Tanja Krčmarik, Jovana Grozdanović i Sara Jović) čija gluma krvožednih i pohotnih, besmrtnih nemrtvih bića je bila uverljiva, a artističke epizode na sajlama, visoko u vazduhu, za poštovanje.

Nikola Šćepanović kao mentalno poremećeni Renfild vrlo dobar, a Dimitrije Stajić  (doktor Sjuard), Ivan Janković  (lord Folmvud) i Suzana Grujić kao Agata Van Helsing, ženski oblik najljućeg Drakulinog neprijatelja – vrlo korektni.

Najslabiji utisak na mene je ostavio baš Drakula (Stanislav Grujić), ali nikako da definišem zašto. Loša gluma svakako nije razlog, već rekla bih, neuverljivost, što je verovatno posledica moje prethodne predstave o liku i “delu“ najčuvenijeg vampira.

Na kraju, opšti utisak. Čini se da je leskovačka publika, a sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, sinoć uživala, nagrađujući aktere dugačkim aplauzom.

Pozorišna sezona je, ovom premijerom, završena, ali  toplo preporučujem da, već u septembru, pogledate predstavu “Drakula-vitez reda Zmaja“, nastalu prema hit klasiku Brema Stokera.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!