Svakog čuda tri dana dosta. Tako se kaže… Bar sam mislio da se samo tako kaže. Medjutim, kako se dešavanja ovde kod nas lagano zaboravljaju ove reči imaju veliku jačinu.
Kao da više nikoga ne zanima gde su ljudi iz fabrika koje se zatvaraju, da li rade? Imaju li hleb da jedu? Što bi mi ovde rekli „oni pa sekiraju li se dal imam ja koe da jedem“.
Cene idu u nebesa i sve nas više zakucavaju u patos, krpimo kraj sa krajem ali ipak ništa.
Pita li se neko što nam po naseljima vise patike i pucaju vatrometi kao znaci da je sveža roba stigla? Nema veze, neka žive deca, svako bira svoj put.
Ljudi se ubijaju i samoubijaju po ulicama, par dana galame i idemo dalje! Gde dalje ljudi moji?
Jesmo li mi toliko jaki da možemo sve da podnesemo ili smo toliko slabi da ne smemo ni glas da pustimo a kamoli da nešto uradimo, jer naravno može i gore…
Nemamo osećaj, izgubili smo ga, nema empatije.
Pitate li se možda koliko danas pravih prijatelja ima svako od nas? Jesmo spremni da pomognemo jedni drugima?
Kada budemo bili spremni da pomognemo drugima a i sebi, pomoćićemo i uspećemo tako nešto da promenimo, kao što uvek kažem promene počinju kada sami sebe menjamo.
Neće doći nikakav princ da nas spase, moramo se kao narod probuditi iz zimskog sna, prestanimo da žalimo sebe i plašimo se od ljudi koji zavode red a nemaju niti znanja, niti iskustva niti želje da nešto dobro urade za ovaj grad.
Mi im to dozvoljavamo, svojim ćutanjem i izbegavanjem reakcija.
Čudni smo ti mi ljudi, Il’ smo jaki Il’ smo mnogo ludi!
Ako stepropustili...
