Srpskim preduzećima trenutno nedostaje oko 6.000 profesionalnih vozača kamiona. Mladi i dalje radije biraju neka druga zanimanja ili voze za strane kompanije, ali došlo je vreme da i u Srbiji kamiondžije mogu da zarade, jer su transportna preduzeća podigla plate za vožnju van zemlje.
Dobro plaćen posao, od 1.000 pa čak i do 2.500 evra, te sve više Leskovčana polaže za C kategoriji u nadi da će jednog dana sesti u kamion i obići celu Evropu, ne razmišljajući koliko je to zapravo težak posao.
„Ljudi ne znaju koliko je psihički težak posao vozača kamiona jer pritisak je strahovit. Vozač mora da stiže na zakazane termine, a zakasni li više od tri sata u dolasku na destinaciju utovara ili istovara, klijenti nabijaju penale i do 100 evra. Još ova situacija sa korona virusom, otežala je mnogo stvari“, priča nam Stojan Pejčić, vozač kamiona, koji je od 30 dana u proseku 25 na točkovima.
Ovaj tridesetsedmogodišnji Leskovčanin više vremena provodi u tesnoj kabini svog kamiona nego sa svojom porodicom – suprugom i troje dece.
„Jednostavno, sistem posla je takav, a mora da se preživi. Tačnije, ja se borim za to da moja porodica živi lagodno koliko je to uopšte moguće u ovoj zemlji“, navodi.
Ipak sve to ga često košta praznika i rođendana provedenih na točkovima umesto u svom domu. Ali je, kako kaže, najbitnije da ima podršku svojih najmilijih.
Ivan Nikolić iz Leskovca kaže da je od malena zamišljao da vozi kamion i ta želja mu se ostvarila. Ovaj dvadesetpetogodišnjak već dve godine radi za jednu slovenačku firmu i razvozi robu uglavnom do Francuske i Nemačke.
„Život na putu, to jednostavno moraš da voliš, inače nećeš izdržati. Nekad se na putu dešavaju stvari koje ne možeš da kontrolišeš. Ovi „kancelarijski moljci“ što stalno kukaju od „teškog“ rada ne znaju kako je to kad si na putu i da su neke stvari izvan kontrole vozača. To može biti kvar na kamionu, probušena guma ili gužva na granici“, kaže on.
Novica Stojanović iz Niša jedva čeka da ode penziju. Ima 63 godine, a kamiondžija je punih 30. Vozio je svuda po bivšoj Jugoslaviji, po celoj Evropi, pa čak i do Rusije.
„Ovo je pasji život! Gotovo svaki dan je isti – autoputevi bez kraja, ukočena leđa, umor, samoća. Jedino društvo na putu je radio i povremeni telefonski razgovori s kolegama ili suprugom. Tuširanje i udobna postelja su luksuz, kao i kuvani obrok. Zatim se u stranim zemljama sporazumevate rukama i nogama jer drugi neće da pričaju engleski i gledaju vas kao da ste pali sa marsa i pričate marsovski… Onda na utovar čekate par dana što naravno neće biti plaćeno…“, kaže.
Sivi drum, poneka pumpa do koje se svrati, sedmočasovno stajanje u mestu koje određuje tahograf jer on sve beleži, nemanje s kim da se popriča, razmeni koja reč… To je život kamiondžija.
„Ima onih koji mi zavide i kažu obišao si ceo svet. Ali ja sam od tog sveta video samo sivilo asfalta i magacin u predgrađu Pariza. Za obilazak Luvra ili Ajfelovog tornja nisam imao vremena. Umesto duševne i kulturne hrane dobio sam konzerve, bol u leđima i želju da se češće družim sa unucima“, dodaje Novica.
I dok među Srbima vlada sujeverje kako su kamiondžije obične sirovine, reč je o možda o najranjivijoj grupi ljudi jer su na putevima celo svoje radno vreme,a njihove porodice u konstantnoj strepnji.
„Mi se ne bavimo običnim poslom! Mi nismo obični ljudi! Mi ne spavamo! Naše radno vreme je 24h, 7 dana u sedmici, a 12 meseci u godini! Točak se uvek okreće i ne sme da stane! Zbog toga smo uvek budni pa čak i dok spavamo! Roba mora na vreme da stigne, čak i kada ne može –mora! A u kabini sedi i spava živ čovek koga kući čekaju žena, deca, unuci, danima. Kojim novcem nadoknaditi tu patnju?“, zaključak je ovog kamiondžije veterana, koji upravo tako završava razgovor sa našim novinarem i penje se u kamion da još jednom zavrti točkove do Belgije.
I NEMAČKA OBUČAVA SRPSKE KAMIONŽDIJE
Nemački informativni centar za migracije, stručno obrazovanje i karijeru (DIMAK) Srbija i GIZ pokrenuli su, u saradnji sa Srbijatransportom, AMSS – centrom za motorna vozila, i Pantransportom, plaćeni program obuke i zapošljavanja profesionalnih vozača kamiona.
Cilj programa je podizanje nivoa kvalifikacija radne snage, kao i usporavanje iseljavanja radno sposobnog stanovništva, jer kako se navodi u saopštenju, Srbiji nedostaje oko 6.000 vozača teretnih vozila. Portparolka programa „Migracije za razvoj“ Marija Branković rekla je da će kandidati koji završe obuku imati mogućnost i da se odmah zaposle u uspešnim domaćim transportnim kompanijama.
“Ovo je odlična šansa za sve one koji žele da budu profesionalni vozači kamiona, a koji nisu u mogućnosti da plate troškove obuke, jer program omogućava postepeno sticanje različitih kategorija dozvola (C, CE i CPC), i tada traje i do godinu dana”, istakla je Brankovićeva.
