Treba da pripremim tekstove za narednu subotu. Gostujem u Beogradu. Tema je onaj „Aptiv“. Pobuna. I ja.
A ja, neposlušna, gledam i slušam, šta se dešava u ovoj zemlji. Mojoj zemlji, iako se ne izjašnjavam da sam državljanka RS.
Ovo je moja zemlja. Imam je na rukama i volim njen miris.
Gledam i slušam. I pitam se, koliko košta ćutanje u mojoj zemlji? Koliko je dečjih dodataka potrošeno na jedno ćutanje? Onih istih dečjih dodataka, koji ne mogu da namire ni jednu nedelju dečjih potreba. A daju se za ceo mesec.
Koliko dečjih dodataka namiruje jedno ćutanje? Za sve one koji na mišiće napadaju ove što ne ćute?!
Rekla bih mnogo. Ne znam. Smem samo da mislim u mojoj zemlji. U sebi.
Deco naša, bez brige. Imate nacionalne čitanke. Parizer. Jaje. Kom se posreći i dva. Nemojte da jedete mnogo na mesečnom nivou. Gladna usta rasterete mozak. I može da misli.
I nemojte, kao ja. Ovo nije vaša zemlja.
Sem, ako hoćete da ne mislite. Ćutite. I na mišiće napadate ove što misle.
Mi matori, koji mislimo da je ovo „moja zemlja“ smo zaglavili. Za vas ima nade.
Da se nikada, kao ja, ne pitate.
Koliko košta ćutanje u ovoj, možda, mojoj zemlji?
