Leskovačku javnost, a pogotovo stručnu, uznemirila je epizoda podkasta “Tragom istorije“, koja govori o “Leskovačkom manevru“, nepravdeno zaboravljenoj bitki u Velikom ratu, herojstvu srpske vojske u borbi protiv Bugara, a posebno “nemaru“ države prema zemnim ostacima poginulih junaka. Oni leže u posebno izgrađenoj kosturnici, a ne ispod auto-puta, kako tvrdi autor emisije, gotovo uglas poručuju istoričari iz Leskovca
Prvi deo kazivanja je, slažu se, manje-više tačan, ali se u nastavku, koji počinje rečenicom “Šta je interesantno i najstrašnije u ovoj priči“, iznose brojne neistine.
Najpre, mermerni spomenik u čast postradalim herojima “Leskovačkog manevra“ nije podignut 1929. godine, kako se čuje u izjavi Milana Bogojevića, već 27. oktobra 1927. godine, a svečanom otvaranju prisustvovao je i kraljev izaslanik, divizijski đeneral, Josif Kostić. Na komemoraciji je bilo mnogo veterana iz minulih ratova, aktivne vojske, građana leskovačkog i vlasotinačkog kraja.
Izgradnjom nove trase auto-puta, spomenik se našao na njoj, pa je morao biti izmešten. Tadašnja Direkcija za izgradnju auto-puta Srbije konsultovala je Zavod za zaštitu spomenika u Nišu, koji je izdao rešenje o izmeštanju starog i izgradnju novog spomenika. O svemu je obaveštena i Skupština opštine Vlasotince, jer je lokacija teritorijalno pripadala njoj. Formirana je posebna Komisija, koja je bila uključena u postupak izmeštanja spomen-obeležja. Članovi su insistirali na tome da novi spomenik bude isti kao postojeći, sa istim znamenjima i, po mogućnosti, sa istom mermernom pločom, pojašnjava za Rešetku, istoričar Veroljub Trajković.
Nakon uklanjanja starog spomenika (2003), Komisija je insistirala da stručna erkipa otkopa zemlju ispod njega i istraži da li na tom mestu leže posmrtni ostaci junaka, pošto do tada ta činjenica nije bila poznata.
Posao je poveren niškoj “Medijani“, čiji su radnici ručno istražili zemljište pod spomenikom. Kosti poginulih ratnika su pronađene, izvađene, očišćene i odložene u kosturnicu vlasotinačkog groblja, do izgradnje kosturnice. Taj posao je završen u martu 2004. godine i kosti vojnika su položene u nju.
Dakle, izjava da su one ostale pod sadašnjom trasom Koridora 10, apsolutno nisu tačne, kaže Trajković, upućujući nas na knjigu “Spomenici i spomen obeležja vlasotinačkog kraja“, u kojoj je sve detaljno opisano.
“ Nekorektno je na ovaj način izvrtati istinu i blaćenju izložiti tadašnje rukovodstvo opštine Vlasotince, stručnjake i rodoljube, koji su se potrudili da junaci ove bitke ne budu zaboravljeni“.
Šta je “Leskovački manervar“ i po čemu je ova bitka značajna
Iako joj istorijski udžbenici nisu posvetili mnogo pažnje, bitka pod imenom “Leskovački manevar“, doduše po intenzitetu mnogo manja od Kolubarske i Cerske, po značaju se može uporediti sa onima u kojima su ostvarene najznačajnije pobede u Velikom ratu.
Odigrala se 8. i 9. novembra 1915. godine i umnogome bila presudna za odbranu položaja Srbije i sudbinu Vojske, koja će se, ispostaviće se, kasnije suočiti sa još strašnijim nedaćama.
Istoričar Ivan Becić uporedio ju se, sa bitkom na Kolubari, jer su obe ima dve faze: defanzivnu, koja uključuje povlačenje i pregrupisavanje snaga i ofanzivnu, kada se srpska vojska sa frenetičnom hrabrošću ustremljuje na neprijatelja. U tom trenutku, odnos tri armije, (nemačke, austrougarske i bugarske) sa jedne i srpske vojske sa druge strane je neuporediv, pa je general Fon Makenzen, planirao da otpor Srbije slomi za dve nedelje.
Povlačenje spske vojske, zajedno sa narodom u zbegovima, glavnom saobraćajnicom Beograd-Niš-Skoplje-Solun je bilo onemogućeno.
Bugari su nadirali sa istoka, a zadatak Srba, pod vođstvom pukovnika Ljubomira Milića, bio je da zadrži neprijatelja, kako bi što više vojnika i civila prošlo putem Kuršumlija-Prokuplje-Lebane, ka Prištini. Srpska vojska je, nakon povlačenja, bila stacionirana oko današnjeg Kosančića, odnosno Stuble, a onda se pregrupisala i napala Bugare. U to vreme, vodostaj Jablanice je bio dosta visok, a mnogo neprijateljskih vojnika se, pošto su se dali u panični beg, utopili u nabujaloj reci. Bugari pred sobom nisu imali jače, niti brojnije protivnike, ali motivisanije, hrabrije i posvećenije, svakako da.
“Leskovačkim manevrom“ je kupljeno vreme. Put je ostao otvoren dovoljno dugo da se njime, ka Kosovu, a kasnije Albaniji, povuče već izmučena srpska vojska.
Tokom bitke, stradalo je 6.000 srpskih vojnika, koji su živote položili za odbranu slobode i otadžbine.
S. Stojiljković
Foto: Zvanična stranica opštiner Vlasotince, Wikipedia
Ja ne verujem ni Milanu Bogojevicu jer je upitno na osnovu čega je on to izjavio. Čovek živi od pregleda na tiktoku na YouTube , tu se velike pare okreću i nije ni malo čudno da nešto izjavi kako bi dobio veći publicitet. A Nebojši Dimitrijevicu takodje ne verujem jer zna se čija je on škola (Mire Ninošević) a pogotovo jer ispostavlja račune direktno Faraonu. Tako da, dok neko dovoljno kompetentan ne objasni situaciju nećemo znati šta se stvarno desilo, a to je verovatno nikad. Jer nas narod je takav. Ne mari za istoriju, zato i izumiremo polako.
Milan nije tvrdio nego je prvo pitao da li je to tačno
Baš tako, a i ovaj Veroljub Trajković je obična ulizica sa trulim znanjem i ne treba mu verovati ni reč.
Dimitrijević je dobar istoričar i dobar direktor. Uz to je i intelektualac, za razliku od onih koji ga kritikuju, a nisu mu ni do kolena. Tako je to! Uvek kritikuju oni koji se osećaju inferiorno-manje vredno, ja bih rekao bezvredno. Jadnici su to! Svojim mrakom žele da priguše tuđu svetlost i sjaj. Za ljude mraka, svetlost je uvek izvor frustracija.
A uz to se i ne pominje u članku ;))))
Javnost koliko zna Dimitrijevic je arheolog,a ne dobar istoricar,a pogotovo ne dobar direktor koji njime upravlja poput tiranina.Covek ne zna metodologiju rada istorije,ne zna da izvrsi kritiku izvora,ne zna sta je naucni aparat,on istoricar amater.
Na stranu izjave Veroljuba Trajkovica i Ivana Becica.