Leskovac: Od „gradskog organizma“ do kliničkog slučaja

Šezdeset godina kasnije — gradski organizam je još tu, ali je pacijent na aparatima.

Ćirić je tada govorio o „životnoj sredini koja se menja pod uticajem čoveka“, o „nepovoljnoj hidrogeologiji“, o „potrebi planskog vođenja razvoja“.

Zvuči poznato, zar ne?

Samo što se danas, umesto o vodi za piće, priča o „vodi“ koja teče kroz hodnike Gradske uprave — od političke halapšljivosti do nameštanja tendera.

U ono vreme Leskovac je rastao — sa 10 na 40 hiljada stanovnika u nepunih osam decenija. Danas, pod budnim okom dr sci. med. Gorana Cvetanovića, broj Leskovčana pada kao da ga vodi epidemiolog — ali bez lečenja.

Ako se ovim tempom nastavi, Leskovac će uskoro moći da organizuje popis stanovništva na jednoj banderi, s obe strane plakata.

Ćirić je s ponosom beležio razvoj tekstilne, metalne i hemijske industrije, ukazujući da je jedini problem „pogrešna lokacija pogona“.

Šezdeset godina kasnije, pogoni više nisu problem — jer ih jednostavno nema.

Umesto tkalačkih mašina, po Leskovcu danas bruji zvuk bagera koji ruše staru „Nevenu“, a nekadašnji „srpski Mančester“ više liči na provincijski mol u pokušaju, u kojem je najveća investicija — nova fontana.

Ćirić je govorio o „funkcionalnoj vezi između rada, prostora i zajednice“. Danas se ta veza svodi na partijsku knjižicu, kvadrat kancelarije i fejsbuk-lajk na gradonačelnikovom profilu.

Pedantni geograf je pre pola veka zapisao da Leskovac zauzima 580 hektara i da se „širi ka jugu i zapadu“. I zaista — širi se. Samo ne grad, nego groblje.

Jer stanovništvo se „prirodno smanjuje“, kako bi to rekla statistika, a u prevodu: mladi beže, stari ostaju, a vlast slavi investicije koje staju u jednu salu hotela Beograd.

Ćirić je verovao u plan, mi verujemo u kofere

Dr Jovan Ćirić je apelovao na „plansku urbanizaciju, racionalno korišćenje prostora i komunalnu funkcionalnost“.

Da danas može da vidi Leskovac, verovatno bi mislio da je neko njegov rad pogrešno razumeo — kao uputstvo za eksperiment „kako grad ne treba da izgleda“.

A naš gradonačelnik? On bi verovatno dodao da „Leskovac danas sija kao nikada“, što i nije daleko od istine — kad se pogleda količina sijalica u lošoj i preplaćenoj LED rasveti.

Leskovac je nekada bio organizam koji raste, danas je muzej gradskog opstanka.

I dok je Ćirić 1965. verovao da je pred gradom vreme planiranja, mi 2025. znamo — pred nama je vreme pakovanja.

Jer Leskovac, nekad grad koji se širio, danas se — skuplja. Skuplja na memorijal, na nostalgiju, na citate iz starih studija.

A da je dr Ćirić kojim slučajem živ, verovatno bi svoj sledeći rad naslovio:

„O nekim karakteristikama i problemima odumiranja gradskog organizma Leskovca – studija slučaja samoupravnog raspadanja.“

O čemu je zapravo Ćirić pisao u svom tekstu

Pomenuta analiza zapravo predstavlja izuzetno vredan urbanističko-geografski tekst dr Jovana V. Ćirića — u suštini, to je analitička studija o morfološkom i funkcionalnom razvoju Leskovca, pisana 1965. godine, sa naučnim aparatom tipičnim za geografsko-urbanističke radove tog doba.

Kako je pisao Ćirić, Leskovac se razvio kao centar prostora od preko 3.300 km² u Južnoj Srbiji, sa snažnom gravitacionom vezom okolnih naselja. Svoj razvoj zasniva na povoljnom saobraćajno-geografskom položaju duž Moravske magistrale, što mu je omogućilo razvoj primarnih (industrijskih, zanatskih, trgovačkih) i tercijarnih funkcija (upravnih, prosvetnih, zdravstvenih).

Međutim, komunalne funkcije su znatno zaostajale, što je stvorilo probleme u prostornoj i infrastrukturnoj organizaciji grada.

Leskovac je istorijski izabrao najpovoljniju lokaciju — podnožje Hisara, između njegovih terasa i ravnice Veternice. Ta pozicija obezbedila je saobraćajni čvor u kotlini, jer su se tu ukrštali putevi iz dolina Veternice, Jablanice, Vlasine i Južne Morave.

Prirodni uslovi su generalno povoljni — tlo, geologija i prostorna rasprostranjenost su pogodni za veće naselje. Nepovoljnosti (visoka izdan, močvare, poplave) više su posledica nepravilnog čovekovog intervenisanja u prostor, nego prirodnih uslova.

Grad se razvio na obema obalama Veternice, oko gvozdenog mosta, koji je postao fokus čaršije i trgova. Hisar, kao siluetni dominant, odigrao je značajnu ulogu u kompoziciji grada.

Istorijski gledano, prve teškoće nisu bile u nedostatku prostora, već u vodoplavnosti i nedostatku pijaće vode. Urbani razvoj u periodu 1878–1944 bio je spontan, bez ozbiljnog planskog vođenja, što je ostavilo tragove u topografskoj „stešnjenosti“ grada.

Od 1884. do 1964. broj stanovnika se četvorostruko povećao (sa 10.870 na 40.000). Paralelno se širila i gradska površina — sa 200 na preko 580 hektara. Gustina naseljenosti pokazuje prelaz od orijentalne zgušnutosti ka umerenijem, patrijarhalno-buržoaskom tipu grada, a potom ka industrijalizovanom evropskom modelu.

Ćirić ukazuje na nekoliko ključnih urbanističkih promašaja, od kojih je najznačajniji:

• pogrešna lokacija industrije i skladišta duž železničke pruge, što je dovelo do nefunkcionalne „stešnjenosti“ grada;

• nedovoljno plansko upravljanje razvojem u periodu 1878–1960-ih;

• ugrožavanje prirodnih uslova (vodosnabdevanje, močvarenje, zagađenje Veternice).

Industrijski kapaciteti su bili raspršeni:

• sever i istok — tekstilna, metalska i drvna industrija;

• jug — „Zdravlje“, ciglane, vodovodni objekti;

• zapad — „Rade Metalac“.

Taj raspored je stvorio probleme u daljem planskom širenju grada, naročito ka jugu i zapadu.

Ovo delo je jedan od prvih pokušaja naučne geografske dijagnoze urbanog organizma Leskovca, zasnovano na dijalektičkom pristupu odnosu: gradske funkcije ↔ prostorne zakonitosti razvoja.