Rođena je u sportskoj porodici i on je, od detinjstva, bio sastavni deo njenog života. Sjajne rezultate beležila je u skijanju, biciklizmu i atletici, a od trenutka susreta sa “kraljicom sportova“, pomerala je lične granice, uporno stremeći ka jednom cilju: pobediti sebe i uspešno završiti “Ajronmen“ triatlon, jednu od najzahtevnijih disciplina moderne atletike. Za Rešetku, utiske o takmičenju sumira Ružica Šmelcerović.
Sve nas, kojima je i preplivavanje olimpijskog bazena lični podvig, samo pogled na discipline od kojih se sastoji “Čelični“ triatlon ostavlja bez daha: 3,5 kilometra plivanja, 180 kilometara vožnje biciklom i 42 kilometra trčanja. I to sve, u jednom dahu.
„Ha,ha,ha. Jeste, stvarno zvuči zastrašujuće, ali Aironman triatlon predstavlja najdužu distancu u atletici i svakako najzahtevniju. Posle mnogo ozbiljnih priprema, odlučila sam da formu okušam u Rumuniji. Bila je prva nedelja juna, a otvoreno takmičenje održano je u šarmantnom gradiću Oradea. Prema mojim saznanjima, u ženskoj konkurenciji sam jedino ja predstavljala Srbiju, a momaka je bilo, čak i iz Leskovca“, kaže ona.
Za ovakav izazov se, kaže Ružica, ljudi spremaju godinama, pa je i ona, zajedno sa bratom Goranom, davno se opredeljujući za triatlon, već tada počela da “brusi“ formu za priželjkivano veliko iskušenje.
„U principu, uvek se spremam za “nešto“. Često sam na takmičenjima i permanentno u nekakvim pripremama, ali sam prošle zime više nego ozbiljno trenirala za Aironman triatlon. Dva puta sam ranije prelazila polovinu distance i prošle godine odlučila da je vreme za celu trasu. Želela sam sebi da dokažem da mogu, da “Čelični“ nije nedostižan i da je vreme za ostvarenje sna“, ističe.
U pripreme se, naravno, odmah uključio brat Goran. Svake nedelje pravio plan rada, savetovao, podržavao i hrabrio.
„Znali smo oboje da će biti teško i – bilo je. Kompletnu distancu završila sam za 14 sati i 14 minuta. Iako pravite kratke pauze između disciplina da promenite opremu, odete do toaleta ili nešto pojedete, takmičenje je kontinuirano. Idete iz jedne u drugu disciplinu, a u glavi vam se odmotava čitav život. “Pročešljavate“ i analizirate svoje ponašanje, odluke i postupke i to je jedan vrlo intenzivan misaoni proces. Srećom, trase takmičenja vodile su kroz prelepu prirodu i zanimljive predele, pa te slike skreću pažnju sa napornog trčanja i biciklanja“.
Na pitanje, koja joj je disciplina “najteže pala“, Ružica odgovara da je to, po pravilu, uvek trčanje.
„Distanca je jedva 200 metara kraća od maratona, koji je, sam po sebi, težak i izazovan. Zamislite sada da ste pre toga plivali 3,5 kiometra i biciklom prešli deonicu od 180 kilometara. Sama pomisao na to da vas čeka 42 kilometra trčanja je pozitivno zastrašujuća. Pitate se da li ćete moći. Imala sam probleme i na plivanju. Nisam se dovoljno zagrejala, a voda u kanalu je bila prilično hladna. Nosite specijalno odelo, a ono malo pritisne pluća. Trebalo mi je stotinak metara da prodišem i smirim puls. Dugo se bavim sportom, odlično poznajem svoje telo, znam sopstvene granice i znam kako da se ne preforsiram i upadnem u krizu“.
Ružici rezultat nikada nije bio važan i time se ni pre, ni tokom trke nije opterećivala.
„Važno mi je bilo da prođem kroz cilj, ali ne i da ugrozim svoje zdravlje. Planirala sam da trku završim zadovoljna i srećna. To se i desilo. U cilj sam ušla iscrpljena, ali nasmejana jer sam ostvarila svoj san. Želela sam da ovaj izazov pamtim po lepom i da ga, možda, nekada ponovim“.
Ostaće taj 8. jun 2024. godine zabeležen u sportskoj biografiji Ružice Šmelcerović, koja je, uprkos sportskim genima i, reklo bi se, prirodnoj predodređenosti za ovu oblast, napravila profesionalni otklon ka germanistici.
„Profesor sam nemačkog jezika i on je moja velika ljubav, ali će sport uvek biti moja strast. Kroz trčanje, a posebno planinski biciklizam, koji se može svrstati i u ekstremne sportove, shvatila sam da sa svakim kilometrom i svakom završenom trkom, testirajući lične limite, dobijam bitku protiv same sebe“.
To su, dodaje Ružica, uvek najteži protivnici i zato uspešno završene izazove, poput “Čeličnog triatlona“, smatra najvećim ličnim pobedama, priželjkujući da ih u budućnosti bude još više.
S.Stojiljković
