Od Leskovca do Zagreba, a potom i Varaždina, Marka Filipovića vodio je ugostiteljski posao. Ali ono što ga i posle godina života u Hrvatskoj vezuje za rodni grad nisu samo porodica, prijatelji i uspomene, već i želja da pomogne ljudima koji se tek otiskuju u svet. Jer, kako sam kaže, nije najvažnije koliko će daleko stići, već kakav će trag ostaviti iza sebe.
Marko je u Hrvatskoj od 2018. godine. Pre toga radio je u Leskovcu, na Divčibarama, Zlatiboru i u Beogradu, učestvovao u otvaranju restorana Bajka na Zlatiboru i ugostiteljskog objekta RR u Meljinama u Crnoj Gori, a iskustvo je sticao i sarađujući sa poznatim kuvarima. Godinama je bio na rukovodećim poslovima u zagrebačkoj Magazinskoj kleti Čet’ri šešira, a danas koordinira restoranske operacije u sistemu Hotela Turist u Varaždinu.
Njegov posao odavno nije samo ugostiteljstvo u užem smislu. Bavi se organizacijom rada, zapošljavanjem i raspoređivanjem zaposlenih, pisanjem jelovnika, obukom ljudi i vođenjem poslovanja. U Varaždinu je već učestvovao u formiranju jednog restorana, a sada radi na projektu izgradnje hotela sa četiri zvezdice i još dva restorana.
„Iza takvog posla stoji ekipa ljudi različitih jezika, porekla i životnih priča. U njoj su Leskovčani, Hrvati, Nepalci, Indijci i mnogi drugi koji zajedno rade, ali često i žive daleko od svojih porodica. Mi živimo zajedno, to je život. Tu smo jedni drugima pri ruci. Tu se radi, druži, spava, dele se i muke i dobro“, priča Marko.
Upravo u tom zajedničkom životu, kaže, najbolje se vidi koliko su ljudima potrebni razumevanje i podrška. Kada si daleko od kuće, mnogo znači da imaš nekoga kome možeš da se obratiš, nekoga ko će da pomogne kada zatreba.
„Dobrih ljudi ima svuda i to nema veze sa verom, nacijom i bojom kože. Granice su samo geografske odrednice. U Zagrebu je moj dom i ovde se osećam dobro, Namerno ne kažem „prihvaćeno“, jer nisam vanzemaljac. Ljudi koje sam i poslovno i privatno upoznao, sa kojima sam se sprijateljio i aktivno se družim su neopterećeni predrasudama i zato se ovde osećam sjajno“ priča Marko dok iz njega isijava zadovoljstvo.
Kolonija Leskovčana u Zagrebu, bar onih koji rade u ugostiteljstvu broji već stotinak ljudi:
“ Na najrazličitijim pozicijama rade, ali najčešće kao roštilj majstori i kuvari. Znanje se ceni i dobro plaća, a restorani u kojima se dobro jede, uvek su prepuni. Dobar deo Leskovčana koji tokom sezone rade na primorju se tamo već odomaćio, stekao poverenje i dobije stalni angažman. Tokom zime se mnogi vrate u Srbiju, ali redovno dobijaju platu“, priča Marko.
Još jednim velikim uspehom smatra to što su se leskovački specijaliteti izborili za stalna mesta u restoranskim jelovnicima.
“ Za roštilj manje-više svi znaju, ali smo forsirali mućkalicu, belu vešalicu, urnebes saltu, trljanicu, mazalice, moravsku salatu, lučene paprike. U početku su bili malo skeptični, a danas naši gosti u Hrvatskoj, imam utisak, dolaze samo zbog mirisa juga koji ti gurmanluci donose“.
Leskovac se ne zaboravlja
Iako je poslovno napredovao i danas ima odgovornosti o kojima je ranije mogao samo da razmišlja, Marko ne krije da mu nedostaju dom i porodica.
„Nedostaju mi porodica, naša hrana, bakina hrana i miris kuće. Taj miris se ponese i nikada nijedan drugi ne može da ga prekrije. Nema šanse, makar imao i zlatni tanjir – kaže uz osmeh.
Možda se baš u toj rečenici najbolje vidi razlika između mesta na kojem čovek gradi karijeru i mesta kojem pripada. Marko je u Hrvatskoj pronašao poslovne prilike, ljude sa kojima može da radi i prijatelje na koje može da se osloni. Ali Leskovac je i dalje mesto kojem se vraća mislima, porodici i planovima za budućnost.
Za sada, međutim, ne određuje sebi čvrst rok. Važnije mu je da nastavi da radi, uči i napreduje, ali i da ono što je stekao ne zadrži samo za sebe.
Uspeh ima smisla kada možeš da pomogneš drugome
Marko ne meri uspeh samo pozicijom na kojoj se nalazi. Jedan od njegovih najvećih životnih ciljeva jeste da pomogne mladim ljudima iz Leskovca koji završavaju školu, a nemaju dovoljno mogućnosti da naprave prvi korak.
Voleo bi da bude čovek koji će takvom mladom čoveku pružiti ruku, pomoći mu da dođe do posla i pruži mu priliku da se osamostali. Jer i sam zna koliko znači kada ti neko otvori vrata, pruži poverenje i omogući da pokažeš šta umeš.
“ Ako sam dobio toliko mogućnosti i upoznao toliko dobrih ljudi, želim i ja da pomognem drugima. Moj najveći cilj je da budem čovek i da me ljudi pamte po dobru – kaže Marko.
Ta želja nije ostala samo na rečima. Rešetka je i ranije pisala o humanitarnim akcijama u kojima su učestvovali Leskovčani koji žive i rade u Hrvatskoj, zajedno sa svojim hrvatskim kolegama i prijateljima.
U novembru 2022. godine pisali smo o pomoći koju su kolege iz zagrebačke Magazinske kleti – Cyrano prikupile za malog Vojislava iz Prokuplja, koji je živeo u veoma teškim uslovima. U februaru 2025. objavili smo priču o inicijativi Leskovčana iz Hrvatske, a pored Marka, tu su još bili Vladimir Filipović, Ivan Tasić i mnogi drugi, da pomognu malom Stefanu iz Belanovca.
A solidarnost, kako objašnjava, nije bila rezervisana samo za ljude koji dolaze iz istog grada ili države. U prikupljanje pomoći uključivali su se i njihovi hrvatski prijatelji, kolege i gosti, donoseći novac i podržavajući akcije.
Veruje da ljudi koji su otišli u inostranstvo, ako su u mogućnosti, mogu da pomognu onima koji su ostali. Ne moraju to da budu velike stvari. Nekada su dovoljni podrška, poznanstvo, preporuka za posao ili novac koji će nekome olakšati težak period.
I u tome, kaže, ne učestvuju samo Leskovčani. Kada su organizovali pomoć, uključivali su se i ljudi iz Hrvatske, pokazujući da bliskost i saosećanje ne moraju da imaju nacionalne, jezičke ili bilo kakve druge granice.
Gradovi se menjaju, ljudi ostaju važni
Marko ne želi da njegov život u Hrvatskoj bude povod za političke rasprave. Više ga zanima ono što ljudi mogu da urade jedni za druge, bez obzira na to gde su rođeni i gde žive.
„Žao mi je što mladi ljudi odlaze iz južne Srbije, posebno oni obrazovani, koji u drugim sredinama pronalaze prilike koje kod kuće nisu imali. Ali, istovremeno, verujem da odlazak ne mora da znači i prekid veze sa rodnim krajem“.
Njegova priča zato nije samo priča o napredovanju u ugostiteljstvu. To je i priča o ljudima koje je upoznao, prijateljstvima koja su nastala daleko od Leskovca i pomoći koja je iz Hrvatske stizala do porodica u Srbiji.
Kada govori o budućnosti, Marko ne pominje samo hotel, restorane i nove poslovne izazove. Govori o tome da jednog dana želi da se vrati u svoj grad, ode sa starim prijateljima na kafu i možda otvori restoran u kojem će spojiti iskustvo stečeno daleko od kuće sa ukusima koje je poneo iz nje.
“ Negde, pored neke rečice, u prirodi. Na svežem vazduhu, sa specijalitetima koji bi bili od sirovina koje se tu proizvedu, uz rakiju koju bih sam da pečem i dobru muziku. U sistemu u Varaždinu na kome sada radim, sve što se posluži gostima se proizvede u istoj firmi: od mesa, do vina. Sve je odlično razrađeno, dobro organizovano i lančano povezano. To je način poslovanja koji bih rado primenio u svom budućem restoranu“.
Do tada, Leskovac na druge načine ostaje deo njegovog života – u porodici kojoj pomaže, ljudima kojih se seća, hrani koja mu nedostaje i mladima kojima želi da pruži priliku.
Jer, kako je više puta nagkasio, čovek može da ode daleko, da napravi karijeru i da se snađe u novoj sredini. Ali postoje stvari koje ne može da zameni nijedan poslovni uspeh.
Miris kuće, jedna je od njih.
S. Stojiljković
