Iako zamišljeno kao radničko, naselje “Zele Veljković“, u skladu sa potrebama naglo rastuće posleratne industralizacije, projektovano je kao miks dvospratnih zgradica i porodičnih prizemnih kuća, okruženih zelenilom, tako da je ranih 70-ih godina, u Leskovcu postalo opšte poznato kao Gradić Pejton. Danas prvobitan, idiličan izgled, živi samo u sećanjima nekih njegovih žitelja.
„Kada sam se 70 godine zbog posla u tekstičnoj industriji doselila iz Vojvodine u Leskovac i udala za Radeta, ovo naselje je izgledalo kao deo raja na periferiji Leskovca. Iste jednospratne kućice, poređane jedna uz drugu, sa zelenilom i drvećem ispred, povezane uskim betoniranim stazama. Na drugoj strani zgradice, takođe sve jednake, sa novim lepim fasadama. Sve skockano, sve čisto, jednostavno- a lepo. Kasnije su neki stanari počeli nadgradnju i proširenje, bez ikakvih planova i često bez ikakve estetike. Tako je nekadašnji gradić Pejton, postao jedno od najneuređenijih i najsumornijih naselja u gradu“, priča za Rešetku gospođa Zorica.
Fasada na dvospratnicama je dotrajala i počela da otpada, o zelenilu niko ne vodi računa, a uskim ulicama, godinama neosveženim, jedva se može proći. Teško je zamisliti da je nekada ovo bilo mesto na kome je bilo lepo živeti.
A sve je počelo izradom Regulacionog plana grada 1946. godine, kojim je arhitekta Ratomir Borojević predvideo intenzivnu stambenu izgradnju u čitavom gradu. Na jugu Leskovca, planirana je izgradnja Radničkog, a u severnom delu Novog, kasnije nazvanog naselje “Zele Veljković“. Upravo tamo su se nalazile istoimena i fabrika “Leteks“, pa je trebalo rešiti stambeno pitanje zaposlenih u brzorastućoj tekstilnoj industriji.
Tamo su, u vreme planiranja i projektovanja, bile privatne parcele i njive. Urađena je eksproprijacija, a “Graditelj“ je vlasnicima isplatio zemljište i useve.
Do 1950. godine, izgrađeno je deset tipskih zgrada, sa po šest stanova, uređenim travnjacima sa drvećem i niskim rastinjem. Između svake dve zgrade, postavljene su po dve spojene garaže.
Izgradnja naselja, produžena je 1966. godine, tako što je na severu niklo 76 kuća u nizu, 18 prizemnih slobodnih kuća i 16 zajedničkih garaža za novih 470 stanovnika. Prema planu, predviđeno je mnogo zelenih površina i dečjih igrališta. Izbegnuti su stereotipni drvoredi, pa su prostori uređeni parkovski, kombinovanjem zimzelenog i listopadnog drveća. Plan ozelenjavanja nije se smeo menjati bez saglasnosti Zavoda za urbanizam.
Nekad bilo, sad se spominje, doduše sve ređe, kao što se samo retki sećaju kako je na plećima napred pomenutih radnika rastao i razvijao se ovaj grad.
S.Stojiljković
Naselje je prelepo, nesvakidasnje ali nista nije ulozeno od kada je napravljeno. Ulice su bile jednosmerne ( zato ne mogu da se mimudju dva automibila ali i zbog parkiranih na trotoarima zbog bahatisti ljudi koji ne koriste svoje garaze i dvirista) Park nekada prelep sa mobilijarem unisten, ostavljeni autibomili da trule a ima cak i „parkiranih“ camaca 🙄. Baraka (prodavnica) nekog giganta uz doba komunizma se raspada, leglo zaraze u ko zna cega, o bezbednosti prolaska kraj ise da ne govirim. Nema trotoara vise pa se i ne prolazi zbog blata. Sve u svemu, zbog bahatost nas samih, nezainteresovanosti Mesne zajednice i samog grada, jedan prelep deo grada je zaista u katastrofalnom stanju. Mozda se i nesto promeni posle vase objave.
Kao dete,sam živeo u jefnoj od tih zgrada do 1959,Tada su jedan stan delile po dve porodice,i nikome ništa nije smetalo,komšiluk kul.naselje mirno,milina.Na žalost toga više nema.I danas kad se vidimo sa ljudima sa kojima smo živeli u komšiluku puni smo poštovanja jedni prema drugima.