Koliko puta smo poverovali u ista obećanja? Manje korupcije, više pravde, uređen sistem. I koliko puta smo, uprkos svemu, pristali da čekamo još malo?
Problem više nije samo u onima koji obećavaju. Problem je u tome što smo kao društvo naučili da prihvatamo obrasce koji se ne menjaju. Navikli smo se na pad standarda, na nedostatak odgovornosti, na osećaj da pravila ne važe jednako za sve. To više nije izuzetak, to postaje norma.
Kao da tonemo u bunar i, svaki put kada pomislimo da smo dotakli dno, shvatimo da dna zapravo nema.
Najnoviji događaji dodatno produbljuju nepoverenje. Kada se tragične situacije zatvaraju brzim zaključcima, bez vidljive i temeljne istrage, ne narušava se samo poverenje u konkretan slučaj, narušava se poverenje u sistem u celini. A bez tog poverenja, svaka institucija gubi smisao.
Slučaj studentkinje koja je tragično izgubila život otvorio je više pitanja nego što je ponudio odgovora. Brzina kojom su iznete konačne verzije događaja ostavlja prostor za sumnju.
Zatim dolaze lokalni izbori.
Izbori, koji bi trebalo da budu izraz volje građana, sve češće ostavljaju gorak ukus. Tuče po ulicama, svađe, zastrašivanja, opšti haos. Dva sata nakon zatvaranja biračkih mesta, rezultata nema. U takvim okolnostima, prostor za sumnju postaje neminovan.
Kao neko ko je učestvovao u radu biračkih komisija, znam da postoji način da se rezultati utvrde jasno i na vreme. Kada se to ne dogodi, pitanje nije da li ljudi sumnjaju, pitanje je zašto bi verovali.
U međuvremenu, tenzije rastu. Sukobi, agresija i podele postaju deo svakodnevice, ne samo u vreme izbora. To nije spontano stanje društva, to je posledica ambijenta u kojem se odgovornost razvodnjava, a istina relativizuje.
Najopasniji deo svega nije buka, već konfuzija. U takvom prostoru, činjenice i interpretacije postaju izjednačene, a građani se guraju u ulogu pasivnih posmatrača, zatrpanih kontradiktornim informacijama.
Potezi poput upada policije u institucije i burnih reakcija koje slede dodatno podižu tenziju i otvaraju nova pitanja. U takvom ambijentu, svaka “greška” prestaje da deluje slučajno.
Zato je danas ključno ne pristati na ulogu onoga koji slepo veruje u sve što vidi i čuje.
Ne verovati automatski.
Ne reagovati impulsivno.
Ne prihvatati ponuđene narative bez preispitivanja, ma od koga dolazili.
Jer svako društvo koje odustane od kritičkog mišljenja vrlo brzo odustaje i od sopstvene slobode.
Ako već postoji scenario, onda je jedino pitanje: da li ćemo ga slepo pratiti ili ćemo konačno početi da ga preispitujemo?
Vreme je da se osvestimo.
