Noću se budim, strah me da mi ostatak krova i ovaj tavan ne padnu na glavu, a jedina mi je želja da mi zasija sijalica, kaže osmadesetrogodišnja Živana Ibrić iz prokupačkog planinskog sela Gornja Bresnica, koja svoju starost provodi u trošnoj porodičnoj kući, nedostojnoj života. Ova, za svoje godine i muke koje su je zadesile, trezvena i vitalna starica, bila je hranitelj, očuvala je osmoro dece, izvela ih na put i sada nema nikog.
Dani su joj kao i noći, bolni i usamljeni. Prima 10.000 dinara socijalne pomoći i to joj je sve što ima. Nikada nije bila bogata, ali ranije, dok joj je suprug Cvetko bio živ, sve je bilo normalnije. I ona je nadničila, nije birala poosao, te su tako imali pristojan život. Kako nisu imali dece, bili su hranitelji. Odeću je prala u obližnoj reci, mučila se, suprug je radio, a onda je sve nestalo.
“Volim decu i zato smo se prijavili za hranitelje, jer našu nismo imali. Sva deca su završila škole od mene, osnovali porodice i otišli. Više nikada nisu došli. Otišao mi je i suprug i ostala sam potpuno sama. Ne žalim se nad svojom sudbinom, vidite, napravila sam bašticu, ima za mene hrane, ali mi je kuća potpuno propala. Prošle zime sam spavala u onoj tamo sobi, više ne smem, jer će pasti tavan. I u ovoj će, samo ako naiđe neko veliko nevreme i jak sneg. Nemam para da je obnovim. Evo spremam drva za zimu, svaki mesec za njih dam pet hiljad2, a od ostalih pet hiljada živim”, pokazuje baba Živka svoj dom.
A on, nedostojan čoveka. Kuća od tugle potpuno propala. Na prozorima lepljiva traka u više slojeva, da ne ulazi hladnoća. Od sunca ni traga, a iz prošlog života ostala tri kreveta, dva šporeta na drva, jedan veći sto i ormar. Pre desetak godina ostala je i bez struje, jer joj puca konzola na krovu, pa je isključena. Plaćala je baba Živana struju, ali kažu, ne smeju više da je priključe.
“Obilazi me jedna komšinica, živi tu preko reke. Niko više. Sama idem za namernice u selo pored, jer je tamo najbliža prodavnica. Ne plašim se da umrem, ali mi je teško da živim u ovoj kući. Ona je bila prostrana, imamo tri sobe, ali sada nijedna nije za život. Najradije bih u dom, da budem sa ljudima, da imam krv nad glavom, ali rekli su mi da mi je za to potrebno 70.000 dinara mesečno. Ja te pare nemam”, jada nam se ova nesrećna, humana starica velikog srca.
Odeća joj čista, kosa takođe, jer baba Živana vodi računa sebi. Više ne pera u potoku, ima česmu u dvorištu, pa zagreje vodu i kupa se u koritu.
“Ma kad je leto, lako je, ali zime su teške i biće još gore. Teško da moja kuća može još dugo da izdrži”, prognozira baba Živana dok joj suza igra u oku.
Na nemoćna i sudbini prepuštena starinska pleća sručila se sva težina života. Na kamenom pragu kuće koja je bolno tiha sedi baba Živana i gleda u daljinu. Očekuje goste decu koju je očuvala poznanike, ali nikog nema. I tako je već godinama.
I dok izlazimo, nudi nas jagodama koje se crvene u malenoj baštici koju je napravila. Voli da deli sa ljudima ono što ima. Čitavog života je to radila, kažu nam njene komšije. Veliko srce ove nesrećne žene i dalje kuca i nudi ljubav ljudima, ali nema onih koji bi je prihvatili.
B.Roganović
Tekst i video prilog su objavljeni u okviru projekta “Slobodnim govorom do slobode govora” koji podržava Američka ambasada u Beogradu preko Programa malih medijskih grantova „Mediji i demokratija“. Sadržaj teksta odgovornost je isključivo redakcije portala i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja finansijera projekta.
Ako stepropustili...
