Njegova „Maja Sas“ bila je malo nervozna. Dala se u galop i usledila je diskvalifikacija, a malo ko od okupljenih zaljubljenika u konjičke trke danas nije navijao za njih. Vlada Tomić, jedan od najstarijih sulkaša u Srbiji, miluje i opravdava svoju kobilu. I poručuje, biće dana….
Trkom nije zadovoljan, ali krivca traži pre svega u sebi. Ove godine Maja nije izlazila na stazu, on je zakasnio sa prijavom, našla se u jakoj konkurenciji, poletela….
“ Start je bio odličan, ali nisam mogao da kontrolišem konja. Jednostavno me je odnela, kao neki vetar. Znao sam šta sledi. A ovako je Božja dobrota. Evo, sada mogu da se udaljim od nje, iako je još u sulkama, neće se pomeriti dok joj ja ne kažem. Danas, bez trke u poslednjih godinu dana, unervozila se. Trening je jedno, a trka nešto sasvim drugo. Planiramo da idemo sada za Srbobran i biće to potpuno druga priča“.
Prvi izlazak na stazu za ovog veterana konjičkog sporta, desio se davne 1977. godine. I od tada, do danas svakodnevno u štali uz nekog od svojih konja:
“ Maja je, čini mi se deseti moj konj. U ovih, gotovo pola veka, vodio sam paralelni život- civilni i kasački. Moja deca su odrastala uz ove plemenite životinje. „Zarazio“ sam celu svoju familiju. Bilo je to vreme kada su se jedva čekali leto i jesen. Živelo se za trke. Bilo je i teških perioda kada se od usta odvajalo da bi konji bili namireni. Tada se i u Leskovcu, koji je važio za jedan od centara konjičkog posrta, održavalo po nekoliko konjičkih dana. I uvek sa mnogo publike, dobrim nagrada i vrednim i trofejnim kasačkim i galopskim grlima“.
Danas je sve drugačije. Leskovac je odavno konjička periferija, dok se sever na tom polju ubrzano razvija:
“ Ne možemo više ni da priđemo Subotici, Somboru, Srbobranu, Bečeju. Jednostavno se odnos gradskih vlasti prema našem klubu i konjičkom sportu promenio. Bačeni smo u zapećak, bez jasnog plana, vizije, strategije razvoja. Kad toga nema, nema ni rezultata. Ostaju samo malobrojni entuzijasti, koji „guraju“, uprkos svim nevoljama. Evo za 7-8 godina ćemo obeležiti vek konjičkog sporta u Leskovcu, jubilej kojim ne može da se pohvali veliki broj klubova u Srbiji. A kako ćemo sa ovim što smo trenutno, ne znam“.
U 136 trka, u koliko je upravljao sulkama, u zaprezi su bila uglavnom njegova grla:
“ Retko sam „terao“ tuđe konje, a sulkama sa mojim konjima, nikada nije upravljao niko sem mene. Sam sam ih potkivao, čistio i održavao boksove, trenirao ih. Odvozio sam 136 trka i možda nisam najstariji, ali sam svakako najiskusniji sulkaš južno od Beograda. I nisam završio. Maja je tek sada u punom pogonu i pred nama su nova iskušenja. Prvo uskoro u Srbobanu“.
A kad se hipodrom isprazni, ljude poput Vlade još čeka posao. Treba iztimariti konja, nahraniti ga i umiriti pred počinak, na koji će sami otići tek za par sati.
Ali ne bi Vlada menjao svoj život za tuđi, u kome nema konja.
S. Stojiljković
