Sede po kafanama, ogovaraju, brinu tuđu brigu a jedu svoj hleb – tako je Leskovački glasnik još davnog 21. januara 1922. godine opisao svoje sugrađane, a mi vam tekst pod naslovom “Ružni postupci” sa naslovne strane prenosimo u celosti:
U našem društvu, pa i kod nas u Leskovcu, ima mnogo ružnih postupaka, koje pojedinci, svesno ili nesvesno vrše. Redak je čovek koji ne kuka na tuđem groblju ili koji ne vodi tuđu brigu a jede svoj hleb. Ima žena i ljudi kojima je duševna hrana da što novo čuju i prepričaju i da koga ogovore. Njima je to jedan od glavnih poslova! Oni čak vrše i naročite posete pojedincima u tom cilju.
Vrlo je ružno kad se čuje da jedna prosta žena prepričava i ogovara, a kako li je tek kad to rade školovane žene ili po nesreći i ljudi, pa čak i oni sa školskom spremom i koji inače uživaju lep glas u društvu. Zato je sveta dužnost svih onih kojima je odvratno prepričavanje i ogovaranje da nemilice žigošu ogovarače i da se njih i njihovog društva klone, te da im se ne bi reklo: S kim si, onakav si”.
U ovom vremenu, kada su životne namirnice toliko skupe i svakodnevno im cene skaču, kada je teško živeti i onima koji raspolažu velikim prihodima, svi smo postali nervozni i netrpeljivi. Pri ovakvom duševnom raspoloženju kad nam neko još kaže, pa često i izmisli ili uveliča, da je taj i taj to i to za nas kazao, gotovi smo da se bez razmišljanja s dotičnim licem pobijemo, a u najmanju ruku posvađamo i prekinemo sve veze i prijateljske odnose.
Kad bi svaki od nas uvek imao na umu Hristovu izreku: Što nisi rad da tebi čini drugi ne čini ni ti drugome”, ne bi se bavio ni jednim poslom koji je nedostojan jednog časnog i ispravnog čoveka. Držeći se I upravljajući se po prednjoj Hristovoj izreci, ne bismo imali neprijatnosti niti bismo sticali neprijatelje, već prijatelje. Čoveku zdravog razuma nikad ne može biti svejedno da li će imati kojeg neprijatelja ili prijatelja više. On će uvek imati pred očima zadatak da svojim radom i ophođenjem u društvu steče što veći broj prijatelja, jer se I drvo na drvo mora oslanjati, a još pre čovek na čoveka.
Zbog ovog prepričavanja i namernog uveličavanja i izvrtanja pojedinih stvari dolazi vrlo često do nemilih pojava. Između prijatelja stvori se neprijateljstvo i ohladne jedan prema drugom. Ako upitate jednu i drugu stranu za šta su u neprijateljstvu, reći će vam da su od toga i toga čuli da je za njih taj i taj to i to rekao, ili će vam svaki od njih reći: “Pa ne znam ni sam kako su naši odnosi postali neprijateljski”.
Ne prepričava se i uveličava samo ono što spade u privatni život, već se na ulicu iznose i zvanične, državne stvari koje su često i poverljive prirode. Zvanične, a naročito poverljive stvari nisu za ulicu. Što važi za zvanične važi i za porodične stvari. Pametni i pošteni ljudi, i kad saznaju za kakvu zvaničnu ili nečiju porodičnu stvar, čuvaju je u tajnosti, a još manje uveličavaju u namerno tendecioznoj nameri. Zar nije svaki od nas imao slučajeva da dva rođena brata jedan drugog ogovaraju kod iste ličnosti? Ako ova ličnost bude poštena, ona će to zadržati za sebe, a pored toga će na zgodan način uticati kod oba brata da oni jedan drugom treba da budu najveći prijatelji a ne neprijatelji.
Ima ljudi, koji po svršetku obaveznog službenog ili privatnog posla, ne radeći što drugo, više sede po kafanama i iz dosade prepričavaju i ogovaraju često puta ljude s kojima sede za istim stolom i u čijem društvu se obično nalaze. Ovim ljudima obično niko ne valja! I što je još najgore, ovi ljudi imaju smelosti da kritikuju ljude koji rade. Ti neradnici kritikuju čak i društva u kojima su, po nesreći, i oni članovi upravnog ili nadzornog odbora. Iz ovog se vidi kolika je nesvesnost i bezočnost kod ovih ljudi koji neće da procene prilike, da li je moguće raditi koliko bismo svi želeli ili ne, i tek bi onda imali pravo da traže na sednicama odbora, čiji su članovi, da se više radi, pod pretpostavskom da sami u radu prednjače. Bestidno je kritikovati svoje drugove po kafanam i budžacima.samo radnici imaju pravo da kritikuju neradnike, ali objektivno i bez uvreda.
Lečimo se od rđavih postupaka jer je krajnje vreme. Ne učinimo li ovo, zlo će još više uzeti maha i onda teško onima koji za nama dođu, teško našoj omladini i budućnosti naše nacije i otadžbine.
Da li je svako ko je danas pročitao ovaj, noseći redak tadašnjeg broja “Leskovačkog glasnika”, na žalost nepotpisanog autora, došao do istog zaključka da ni 99 godina kasnije skoro pa niko nije poslušao njegov savet sa kraja teksta?
Fotografije starog Leskovca preuzete iz monografije „Zlatno doba Leskovca“
