O tome kako u Srbiji, a pre svega u Leskovcu, žive osobe sa invaliditetom, najpozvanije su da govore one same, ali se usuđujemo da u njihovo ime, progovorimo mi. Treći decembar je jedan od retkih datuma kada se setimo da one zaslužuju, a nemaju, ravnopravni položaj u društvu
Ovo pravo je zajemčeno Ustavom Srbije, ali kako njegova primena izgleda u praksi?
Istina je da se život osoba sa invaliditetom danas kvalitativno razlikuje od položaja ove kategorije ljudi u prošlosti. Ipak, ono što bi im suštinski vratilo dostojanstvo i samopouzdanje, ostalo je upravo u toj prošlosti.
Arhitektonske barijere su, manje-više, uklonjene. Dobili su taktilne staze koje, zbog pretrpanih trotoara, ne mogu da koriste. Danas mogu u muzej, bioskop i biblioteku. Mogu da se rekreiraju i takmiče. Mogu, u slobodno vreme, koga, nažalost, ovi ljudi imaju i previše.
Većina njih nikada nije zasnovala radni odnos, a mali broj uspeva da zaradi preko povremenih poslova kroz državne projekte namenjene osobama sa invaliditetom.
Povremeni posao nije dovoljan za egzistenciju. On je nedovoljan i za promenu opšteprihvaćenih stereotipa – da su manje vredni, lošiji radnici i manje odgovorni.
Poslodavci nerado zapošljavaju osobe sa invaliditetom, a tome doprinosi i činjenica da javni sektor prednjači u iskazivanju nepoverenja prema ovoj kategoriji ljudi. Umesto da ih, ako ne može drugačije, zakonski obaveže na zapošljavanje, država im omogućava da obavezu zamene plaćanjem penala.
Država je, dakle, svoje namirila. A šta je sa našim rođacima, komšijama i prijateljima, koji nikada neće dobiti priliku da rade i pošteno zarade platu?
Poslodavci koji su zaposlili osobe sa invaliditetom svedoče da su dobili marljive, ozbiljne, odgovorne i lojalne saradnike – ljude koji se za ukazano poverenje višestruko odužuju.
Oni ne traže sažaljenje i milostinju.
Traže priliku da znanje, veštine i sposobnosti pokažu na delu.
Sve dok država dozvoljava da se zakonska obaveza „zameni“ plaćanjem penala i dok se ne promeni ugao gledanja društva na stvarne potrebe osoba sa invaliditetom, oni će ostati dvostruke žrtve – svog stanja i sistema.
Srećan nam 3. decembar, Dan osoba sa invaliditetom.
S. Stojiljković
Ovaj tekst slobodno možete da prekopirate i za sledeći 3. decembar, jer se samo na ovaj dan objavljuju ovakvi i slični tekstovi. U mešuvremenu, možda bi mogli da pitate gradonačelnika šta je sa njegovim obećanjem na javnoj raspravi o budžetu da će razgovarati sa komunalnim preduzećima o popustu za osobe sa invaliditetom (od kojih su 90% tvrdim, sa ispodminimalnim primanjima), kao i o popravci lifta na bazenu, da konačno i mi u kolicima osetimo blagodeti vode. Ne plašite se grašani, nećemo vam pojesti dečicu, jer ona imaju više empatije prema nama, osobama sa invaliditetom, od vas.