Žena u Srbiji da bi se ostvarila kao majka, a ujedno i ostala u radnom odnosu, imala sređen dom i skuvan ručak često mora da ima osam ruku i dve glave. Kako takvo mitsko biće ne postoji, težnja da se sve ove uloge ispune iscrpljuje i stavlja ženu pred svršen čin ili posao ili deca, zapravo ili posao ili porodica.
Mediji su ovih dana prenosili otvoreno pismo jedne mame, koja je progovorila o nefer položaju u kome se nalazi, a u kome se nalaze i brojne naše sugrađanke, pogotovo uzevši u obzir da je nedostatak vrtića u Leskovcu gorući problem, te da brojne žene iz ovog grada, nemaju mogućnost da nađu normalan posao, ili moraju da daju otkaz kako bi čuvale decu.
Autorka ovog pisma je mlada mama Irena Bjelić, i u njemu je savršeno prikazana situacija u kome se majke u našem društvu nalaze:
,,Usko povezana sa ekonomskim nejednakostima i ekonomskom krizom u Srbiji je i kriza nezaposlenosti, koja, slobodno mogu reći, preti da postane trajna.
Nejednakost i nezaposlenost su najveći izazovi sa kojima se svet danas suočava, pa ni Srbija nije izuzetak. Iako je nezaposlenost prisutna u svim kategorijama našeg stanovništva, ističe se problem nezaposlenosti, ili bolje reći zapošaljavanja majki.
O tom problemu se malo piše i mnogo ćuti, a svedoci smo da veliki broj naših sugrađanki mora da bira – ili posao ili deca.
Jedna od takvih majki sam ja.
Uzećemo u obzir činjenicu da nemaju svi baku, deku, tetku, kao ni finansijska sredstva da plaćaju čuvanje dece.
Uzećemo i u obzir da se prosečno radi za četrdeset hiljada dinara a da bih platila dadilju treba mi bar trideset i pet.
Na niz problema nailazi jedna majka koja želi da radi, od činjenice da joj nije omugućeno “klizno” radno vreme, koje joj zakonski pripada ukoliko je dete mlađe od tri godine.
Zatim, večina poslova se radi u smenama, a kao što znamo vrtići rade do 17h. Rad vikendom se podrazumeva kod privatnika a podsetiću, vrtići vikendom ne rade.
Naše društvo ne prepoznaje ovaj problem sa kojim se radno sposobne, mlade i voljne za rad majke suočavaju.
Kada danas kažete nekom da zbog dece želite posao sa radnim vremenom od 8 do 16 h i slobodan vikend gledaju vas kao da tražite milion dolara.
Zašto je to postalo čudno, nenormalno i nemoguće?
Recimo, ja lično želim da radim i tražim samo prvu smenu jer je to jedino što mogu da uklopim sa obavezama koju moja deca imaju.
Starijeg dečaka vodim u školu, u prvi razred, mlađeg u vrtić, koji radi do 17h.
O dodatnim aktivnostima, trening, sport i sl. ne želim još ni da razmišljam jer bi to značilo da moram biti podređena njihovim obavezama svakodnevno.
Što bi značilo da moje poslovno angažovanje mora biti isključivo od 8h do 16h kada su deca u školi (produženom boravku) i vrtiću.
Što je, priznaćete malo verovatno.
Socio-ekonomski status porodice značajan je za ostvarivanje kvalitetnog vaspitanja deteta.
Za bolju ekonomsku stabilnost značajno je da oba roditelja imaju zaposlenje, pri čemu je vrlo važno omogućiti pristojno i normalno radno vreme kako bi imali vremena za svoju porodicu i decu, a sve u funkciji pravilnog razvoja deteta, kao i pravovremenog prepoznavanja problema sa kojima se suočava tokom odrastanja, školovanja i socijalne asimilacije u ostale društvene grupe mimo porodice.
Naše društvo ovo ne prepoznaje kao problem i majke se vrte u začaranom krugu, u nadi da će se nešto promeniti kada deca porastu, ali onda nailaze na druge probleme i pitanja poput: Šta ste čekali do sada? Koliko imate godina? i sl.
A i zaista je suludo i to sigurno nijedna majka ne želi, pa ni ja, da viđa svoje dete pola meseca kako spava jer dođe sa posla u 23h.
Niti želim da se jednog jutra probudim, dete ušlo u pubertet, a ja ga ne prepoznajem.
A koja je cena toga? Znamo svi kolika je realna plata u Srbiji.
Živimo u zemlji gde su našim izabranim političarima, ministrima i sl. “puna usta” dece i brige o deci, a ništa se ne čini da se majke osnaže da jednako učestvuju u svim sferama života, da im se obezbedi produktivno zaposlenje i pristojno radno vreme kako bi mogle da rade, rađaju i odgajaju decu.
Majke su suočene sa nemogućnošću da rade, uprkos tome što žele, jer uskladiti smene, vrtić, školu, domaćinstvo je naprosto nemoguće.
To pokazuju i statistički podaci gde žene čine većinu u kategoriji lica koje žele da rade ali ne mogu (čak 65%), pri čemu je najčešći razlog za neraspoloženost za rad briga za porodicu.
Izostanak orjentacije i zanemarivanje ovog problema ima za posledicu nemogućnost ostvarivanja standarda dostojanstvenog rada majki.
Žena je stub porodice i života, dosta toga se zasniva na ulozi majke u jednoj porodici, a time i u društvu. Zbog toga je vrlo važno pisati, govoriti i ukazivati na ovaj problem.
U nadi da će nas neko jednog dana i čuti.“
