Paradira narod tamo gde se viče na juriš, samo što baš niko ne zna gde je stvarno poš’o

Od kako leta Gospodnjeg 1835. dobismo moderan ustav, pa sve do danas, ne prodje ni jedna vlast koja ne pogazi odredbe o ljudskim pravima. A kako je nova Srbija vazda bila mlako sekularna država, i sveštenstvo zaboravi na ulogu datu od Boga, te se drznu da kroji kapu po nalogu, i porodi od sebe“ Cezaropapizam“, gde naš vladalac dobi dve glave na ramenima, a ni jedna ne gleda u narod, već na Andrićev venac.

Zube istupismo u raspravi da li branimo Srbsku ili Evropsko-Srpsku čast na ovom megdanu, gde je jedina pobeda ona Pirova.

Ali da smo znali da je „demarš“ o održavanju prajda u Beogradu, verovatno stigao mnogo pre novih cena energenata i uništenja potrošačke korpe, sačuvali bi smo sebe od zablude, da možemo nešto promeniti u trivijalnoj stvari, a više energije posvetili krucijalnim problemima.

Vruć krompir zvani prajd, kotrljajući se od institucije do institucije, pa do premijerke i opozicije, se savršeno ohladio, i serviran je po kišnom danu taman takav kakav je planiran da bude. Nikakav.

Poslao je u svet sliku podeljene države, ali i naroda koji kao da luta na frontu gde svako viče juriš, a niko ne zna u kom smeru. Sliku baš kakvu su platili da gledaju.

A to gde nam se nalazi porodica i kako je branimo, najbolje pokazuje činjenica da nas više brine kako obijasniti detetu gej osobu, nego zašto će ova zima biti hladna, a frižider prazan.

Lakše je deci pričati o mržnji i podelama, jer nas odrasle tako moćnici ustrojavaju.

Moj sin sa 10 godina obožava dinosauruse, ali ne verujem da će gledanjem filmova o njima da jednog dana postane diplodokus.

Neka se kreću u grupi, ili samostalno, sve jedno je. Neka samo ne dozvole da pod pritiskom ovog zlog sveta i sistema izgube homosapiensa u sebi .

A da se pazimo da ne postanemo pederi moramo svi, jer to je ipak opasna karakterna osobina.