Prestala sam da ga se plašim tek kad je umro: Ispovest Leskovčanke, višedecenijske žrtve nasilja, kao opomena i apel

Upoznali su se, počinje priču naša sagovornica, kao vrlo mladi. On je već tada bio mangup, u lošem društvu, sa lošim navikama i još gorim postupcima, ali apeli njene majke i rodbine da ga se mane, nisu urodili plodom. Tada, priznaje, nije bio nasilan, posesivan i sklon kontroli, ili ona to nije prepoznala.

Nedugo zatim su se rastali, ali je sudbina htela da desetak godina kasnije, ponovo obnove vezu.

“On je već bio razveden i imao dvoje dece. Pristala sam da počnemo zajednički život u njegovoj kući i isprva je bilo dobro. Onda je počeo da dolazi kući pijan, da agresijom odgovara na moja pitanja. Počelo je i povremeno nasilje. Jednom mi je velikim prstenom pocepao usnu. Zašto ga tada nisam ostavila, ne znam. Majčine savete sam shvatala kao pridikovanje. Ni lep, ni obrazovan, sitni kriminalac, pijanica, tako je govorila i, za gotovo dve godine, nikada nije prešla prag moje nove kuće. Ali, nisam slušala. Zatudnela sam i do kraja trudnoće ostala sa njim, a opet, zbog sve češćih ispada, odlučila da se iz bolnice, sa bebom vratim majci“.

Tada, ustvari i počinje višedecenijski pakao ove žene. Videvši njenu odlučnost da ostane u majčinoj kući, nasilnik počinje sa svakodnevnim pretnjama:

“ Dođe ispred kuće i zvoni i lupa sve dok mu ne otvorim. Traži da vidi dete, da ga odnese, da mu se vratim. Uvek pijan, a kasnije, kako sam čula, i drogiran, jer je počeo da diluje. Viče, preti. Ja ga prijavim policiji, on se posle pola sata vrati, slobodan i još bešnji. Znam da je u SUP-u imao nekog rođaka, a da li mu je on pomagao ili policija u njegovom ponašanju nije videla nikakvu potencijalnu opasnost, ne znam. Tek, maltretiranje se nastavljalo“.

Nakon godinu dana vratila se na posao. Kao da je imala ugrađen čip za praćenje, uvek je znao kad radi i priređivao joj zasede:

“ Čekao me ili ispred fabrike, u okolnim uličicama ili negde na putu do kuće. Zaustavi me, a od tretnutnog raspoloženja ili stepena pijanstva zavisi da li će mi samo pretiti, ili me udariti. Jednom me pretukao na izlazu iz firme. Tada mi je slomio jagodičnu kost na licu, a kolege su ga jedva odvojile od mene.  Spasila sam se jer sam utrčala u krug fabrike. Izašao je i direktor, pa sam službenim kolima prevezena do lekara, a nakon toga ga prijavila. Nije ga bilo neko vreme, pa mislim da je tada bio pritvoren, iako nikada poziv za sud nisam dobila“.

Ubrzo su se svakodnevna maltretiranja nastavila, a naša sagovornica, prisećajući se tog vremena, kaže da je iz kuće izlazila samo kad mora i to uvek u nečijem društvu:

“ Gde god da krenem osvrćem se u strahu da će me napasti. Čak i kad ga samo vidim, s druge strane ulice, počnem da drhtim. Sve to vreme, ne pita za dete, a o njegovim potrebama i novcu za izdržavanje ili bilo kakvoj pomoći, nikada ni reči. Jednom mu je doneo nekakav lančić i uz to žensku ogrlicu. Nije prošlo mnogo vremena, a došao je da ih traži nazad. Kasnije sam čula da je to zlato doneo sa ratišta, kažu celo kilo. Da sam znala ne bih ga ni uzela. I to je bilo sve od poklona, ali ni deo od nasilja“.

Pod nasiljem se često podrazumeva samo fizičko, ali je psihička tortura koju žrtve dožive, često teža. A naša sagovornica je trpela i jedno i drugo:

“ Promenila sam posao, ali je on to vrlo brzo saznao. Jednog popodneva mi je u radnim prostorijama i u prisustvu moje snaje, slomio mali prst na ruci. Zatim je pobegao. Posle par dana, polomio nam je ulazna vrata na kući, urlajući, dok je dete unutra vrištalo. Opet prijavljen i odveden. Ne mogu više ni da se setim svega što sam doživela, jer je to trajalo godinama. “Na sreću“ ostala sam bez posla, pa sam morala manje da se krećem, ali je on nastavio da dolazi. Tek kada je moj sin napunio 18 godina, dolasci su se proredili“.

Za svo to vreme, zlostavljača je, kaže, mnogo puta prijavljivala, ali nema saznanja da je protiv njega ikada pokrenut neki postupak, nakon prebijanja u fabrici.

“ Moram reći da sam, prilikom jednog odlaska u SUP upoznala policajca, koji je sada u penziji, ali od kada ga je on hapsio i verovatno mu zapretio moj zlostavljač se malo primirio. Taj policajac mi je dao i svoj privatni broj telefona, da ga kontaktiram kad god je potrebno. Nisam ga zvala, ali mi je ta ponuđena očinska zaštita mnogo značila. Naš sin mu se jednog dana suprotstavio i u tom trenutku se zbunio i otišao, a prvu priliku je iskoristio da mi kaže kako će ubiti i mene i njega. Kasnije je to često ponavljao.

Ne može, a i ne želi da se seća svakog incidenta sa svojim nevenčanim suprugom- nasilnikom. Čak i kad se teško razboleo i počeo da se kreće uz pomoć štaka, dolazio je na njen prag.

“Poslednji put pre oko dve godine. Opet je došla policija i, pošto je na snagu stupio novi zakon, izrečena mu je mera zabrane prilaska. Verujem da on za ovu kaznu ne bi mario da je bio zdraviji. Ali, bolest ga je savladala. Ostao je bez prihoda od kocke i dilovanja, pa je tužio našeg sina za izdržavanje, zamislite. Čula sam da je to obavezna procedura za dobijanje socijalne pomoći. Na to je spao. Jak, besan, bahat i nasilan, postao je invalid kome treba pomoć. Bolest se pogoršavala i nedavno je umro“.

Čak i to saznanje, ovu ženu nije uspokojilo, jer su godine zlostavljanja ostavile trag. I od njegovog lika na čitulji je zazirala. Trebalo je da prođe jedan mesec da shvati kako je on više ne može povrediti.

“ Imam savet za devojke i mlade žene, nažalost, kao proizvod ličnog iskustva. Verujte proceni svojih roditelja, da se posle ne biste kajale i reagujte na prvi znak nasilja. Ono neće stati, samo će postati ozbiljnije. S druge strane, apelujem na sistem da se mnogo više posveti nasilju u porodici, jer je mnogo žena poput mene. Nisam ubijena, a svaki put je to mogao da učini. Ostala sam živa, ali izmučena, prebijana i živeći u strahu. To je, ponekad, teže od smrti“.

S. Stojiljković

Uprkos činjenici da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici doneo nekakve pomake, kvalitativno se u zaštiti žena i dece od poridčnog i partnerskog nasilja, nije daleko odmaklo. Razlog je odsustvo međusobne saradnje institucija, koje čine točak poverenja žrtve u sistem.

Istoimeni projekat Rešetke ima za cilj da podstakne institucionalnu saradnju u zaštiti žena i dece od nasilja i formiranje jedinstvene baze podataka, kako žrtava, tako i nasilnika. Predvideli smo da, o svojim zaduženjima u postupku zaštite, govore predstavnici Centra za socijalni rad, policije, tužilaštva i pravosuđa, ali i da lična iskustva iznesu žrtve nasilja, odnosno aktivistkinje koje opslužuju SOS telefonsku liniju.

Ovaj tekst omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Točak poverenja”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.