Puli ne zaboravlja ko mu je izvidao rane: Neobično prijateljstvo Marka iz Prilepca i povređenog rodića

U proleće 2023. godine, iz gnezda na krovu porodične kuće Stojanović u Prilepcu, redovno je izletao odrasli par roda, a uskoro su se u prvi let otisnula i dva od tri mladunca. Ovakvu sliku pratio je nekoliko dana Marko, zapitavši se zašto jedan ptić uopšte ne ustaje, niti uzleće. Shvatio je da nešto nije u redu:

“ Nisam mogao da pretpostavim šta je, pa sam pozvao u pomoć vatrogasce iz Vlasotinca. Bila je nedelja. Došli su i kranom se popeli do gnezda. Tamo je, potpuno upleten u nekakav kanap, ležao rodić. Nepomično. Nakon što je bezuspešno pokušavao da se oslobodi, kanap se usekao u jednu nogu, napravio ranu, koja se inficirala. U tim naporima je izgleda, slomio i krilo.  Pretpostavio sam da trpi bolove, jer je sve vreme ispuštao tužne i čudne krike. Odmah sam pozvao veterinara iz Vlasotinca, a uskoro se, čuvši za neobičnu situaciju, lečenju priključio još jedan iz Kukavice. Raspetljali smo ga, rana je očišćena i dezinfikovana, a potom i bandažirana. Rodić je dobio ime Puli i tako je počeo njegov višenedeljni oporavak“, počinje priču Marko Stojanović iz Prilepca.

Veterinari su, kaže, nastavili da dolaze svakog dana, a sve aktivnosti su, lepršajući iznad mladunca, pratili njegovi brižni roditelji:

“ Doktori su lečili su rane i sanitrali pokidane ligamente na nozi. Ponekad sam se plašio da će nas njegovi roditelji izbosti kljunovima, toliko su nisko leteli iznad nas, strahujući da ga ne povredimo. Kad su se uverili da je dobro, vratili su se u gnezdo na krovu naše kuće. Puli se polako oporavljao, kako od lekova, tako i od hrane koju sam obezbeđivao za njega. Bilo je svega, ali je u giricama najviše uživao. Polako je počeo da ustaje i da šeta po dvorištu. Potpuno se privikao na nas, a kad je opasnost od infekcije prošla i noga dovoljno zacelila, počeli smo obuku letenja. Bilo mu je teško, a ni meni nije bilo lako, ali nismo odustajali. Posle mnogo napora je uspeo da poleti“.

Leteo je, ali se svakog dana vraćao u dvorište po tri puta, po vodu i hranu. Nepogrešivo je sletao baš pored činija. U međuvremenu su njegovi roditelji, braća i sestre otišli, ali je Puli ostao.

A onda jednog dana nije došao. Ni sledećeg. Marko se zabrinuo, ne znajući da li je živ.

“Godinnu dana kasnije, moj Puli se vratio. Verovatno s drugog kontinenta, opet u isto dvorište. Prve godine nakon odlaska svraćao je četiri puta. Tačno na mesto gde gde su stajale posude sa hranom i vodom. U avgustu je opet nestao, ali sam sada nekako znao da me nije zaboravio i da će se opet vratiti. Tako je i bilo. Ovog proleća, odjednom se pojavio u dvorištu. Prošetao i, pošto činija više nije bilo, odleteo. Odmah smo ih napunili vodom i hranom, nadajući se ponovom dolasku. Prošlo je nekoliko dana do sledećeg viđenja. Negde sam pročitao da rode tek oko treće godine života sebi izaberu trajno gnezdo. Mislim da je za Pulija dom još uvek naše dvorište, ali verujem da ćemo ga, i kad bude imao svoj, viđati u našem“.

Gnezdo na krovu porodične kuće Stojanović stoji već 30-ak godina. Vreme je rekonstrukciju objekta, ali će sačekati dok ne pronađu rešenje za gnezdo:

“ Voleli bismo da rode ostanu na našem krovu, odnosno da gnezdo, dok traje prepravka, negde privremeno dislociramo. U neposrednoj blizini je jedan električni stub, pa bismo ga, u dogovoru sa Distribucijom i ako takva mogućnost postoji, izmestili na banderu, a onda opet vratili na staro mesto. U suprotnom, tražićemo drugo rešenje. Nisu nas slučajno izabrale i želimo da ostanu tu“, kaže Marko.

Zanimljivo je da lepo uređeno dvorište Stojanovića rode često preleću, ali se nijedna ne usudi da sleti. Nijedna, osim Pulija, kome je ono postalo drugi dom.

S. Stojiljković