Saga o leskovačkim ulicama: Epizoda “Saobraćajni džumbus“

U nekoliko epizoda, baviću se njima, jer one nisu samo krvotok ovog grada, nego odslikavaju njegovu istoriju, ukazuju na manire prošlosti, često na besmisleno podilaženje trenutku i odsustvo dobrih rešenja u pogledu njihovog konstruisanja i krštavanja.

Saobraćajni džumbus

Čak ni kao vozači, najveći broj Leskovčana, osim ako ne živi u ulicama iz priče koja sledi, nikada se nije susrela sa saobraćajnim haos rešenjima, dodatno zakomplikovanim nadenutim imenima (kojima će semo se baviti u narednim epizodama).

Dakle, danas samo o ingenioznim urbanističkim planovima, u koje su ulice morale da se uklope.

Primer jedan: Da prvobitno trasirana ulica bude presečena drugom, nije retkost, ali se ona uglavnom odmah nastavlja. U Leskovcu, na primer, ulicu Bore Dimitrijevića, seku Jablanička i Pustorečka, te dve urasle čistine. Pedesetak metara dalje, ponovo ste u istoj ulici, ali se ona sada zove Bore Piksle (a reč je o istom čoveku, značajnom za kulturnu istoriju grada, Bori Dimitrijeviću Piksli).

Primer dva: Ulica Goce Delčeva je, nakon izgradnje novog naselja preko puta Madere presečena, a nastavlja se stotinak metara dalje, ali je slična slepom crevu u koje se može ući sa potpuno druge strane, iz ulice Ilije Strele.

Primer tri: Ko bi rekao da jedna saobraćajnica, pa makar bila i bulevar, ulicu može podeliti tako da, iz prvog, u drugi deo, istog imena, automobilom možete stići samo preko kružnih tokova, udaljenih po nekoliko stotina metara. Takav je slučaj sa Pop Mićinom.

Ko zna koliko je još ovakvih primera, ali ima i mnogo drugih anomalija.

Sokaci i sokačići

Ne znam da li je u drugim gradovima slično, ali se u Leskovcu decenijama zidalo “na divlje“, bez ikakve kontrole i korekcije. Tako su kuće nicale jedna uz drugu i jedna preko puta druge, u uličicama toliko uskim da kroz njih može jedva da se provuče putnički auto. Uvek sam se pitala, kako u slučaju potrebe, kroz ove sokake prolaze kola Hitne pomoći ili vatrogasno vozilo.

One, zbog gabarita, ne zadovoljavaju kriterijume ni za bilo kakvu intervenciju, poput asfaltiranja, recimo. U takve spadaju, primera radi, Železnička, Gagarinova ili Ivice Savića u naselju Ančiki, dobra većina ulica u Bobištu, sokaci i sokačići na severu Stare  stočne pijace i gotovo svim naseljima novijeg datuma.

Ne dao vam Bog da zabasate u Kumalak, bez jasnih instrukcija. Tamo vlada potpuno odsustvo smisla za pojam urbanizacije i numerisanja. Tek nedavno je ulica Božidara Veličkovića, koja je u jednom trenutku ličila na hobotnicu sa bezbroj krakova, rasterećena, pa kad se žiteji naviknu na nova imena, možda namernik i bude pošteđen višesatnog lutanja.

Nesvrsishodne izmene i podilaženje Parking servisu 

Rado bih čula obrazloženje odluke “stručnjaka“ da se jedan deo ulica u centru preinači u jednosmerne, pa se, ako vas put navede tamo, morate silno vrteti u krug kako biste ušli u jednu od njih.

I ne čekajući objašnjenje, jer ne verujem da je u pitanju rasterećenje saobraćaja, niti bezbednost, na koju se uporno pozivaju, pretpostavljam. Hroničan nedostatak parking mesta i želja da se ugodi Parking servisu, dovela je do sumanutih odluka: ulice u širem centru, gde god je to moguće, pretvoriti u jednosmerne, pa polovinu obeležiti i pretvoriti u parking placeve, između kojih treba, na kolovozu, zasaditi drveće.

I moglo bi se o još mnogo sličnih primera govoriti. Struci se, sve češće, oduzima reč, a daje legitimitet paušalnim, nerazrađenim i neutemeljenim rešenjima, bez osvrtanja na onu istinitu Njegoševu: Ono što se grbavo rodi, ni vreme ne ispravi.

S.Stojiljković