Nije zlato sve što sija, rekao bi naš narod poučen teškim lekcijama i saznanjem šta su to prave i iskonske vrednosti za jednog običnog čoveka. Deca su naše najveće blago i, svakako, nada u neko bolje i humanije čovečanstvo.
Jedna ulica u Leskovcu se zbog toga može smatrati i najbogatijom u ovom delu Srbije.
“Ne. Dečiji smeh, vika i graja ne smetaju starijim ljudima koji su svesni da na tim ozarenim licima leži dalja sudbina sveta. Deca se svakodnevno međusobno druže, kako u školi, tako i van nje, nekada i do kasnih večerernjih sati, kada im se mi roditelji pridružimo”, priča za Rešetku Marija Pejčić iz Ulice Save Kovačevića, inače majka troje dece.
Ulica Save Kovačevića je zaista nešto posebno, jer u njoj živi 20 mališana uzrasta od 11 meseci do 13 godina. Vreli letnji asfalt prepun je neprocenjivih dečijih osmeha i iskrene radosti.
“I tako baš svakog dana! Često čujemo u razgovoru sa familijom ili prijateljima da su njihove ulice puste i tihe, da, iako ima dece, ona se zavuku u kuće opterećena svojim mobilnim telefonima ili kompjuterima, da se ne druže van vrtića ili škole. A kod nas je drugačije.Okupe se oni, a često i mi roditelji sa njima. Jednog dana ja umesim kolače, drugog dana komšinica kiflice, popije se kafa… Ne prođe dan, a da se ne vidimo. Tu razmenjujemo i srećne trenutke, ali i roditeljske brige. Jedni drugima delimo savete, pomažemo. Funkcionišemo kao jedna velika porodica”, dodaje komšinica Jelena Stanković.
Sloga među komšijama, pokrenuta dečjom grajom i druženjem kakva može retko da se vidi u današnje vreme.
“Znam da moj Mateja i Neda jedva čekaju da prođe vreme odmora. Oko 6 sati, kada se završi sa domaćim zadacima i učenjem, odmah se izlazi na ulicu. Ta naša deca sun as bukvalno zbližila. Racimo, moja Neda ne može da zamisli da prođe dan, a da se ne vidi sa Petrom i Viktorijom iz kuće preko puta ulice, iako ima dva starija rođena brata. Kaže da su joj one sestre”, ističe Marija.
Zbog nedostatka dečjeg igrališta u blizini i nemogućnosti da svoje slobodno vreme pametno iskoriste u obližnjem vidno reuniranom školskom dvorištu OŠ “Vuk Karadžić”, mališani su ono što im lokalna samouprava nije obezbedila zamenili ulicom.
“Igraju se žmurke, školice, fudbal, između dve vatre… Naravno, uz strogu roditeljsku kontrolu. A nama srce puno! Podseća me na ona srećna vremena kada smo mi kao klinci punili svojom grajom svaku ulicu u gradu. Danas toga više, nažalost, nema”, komentariše Petrin i Viktorijin otac Vladimir.
Tih desetak kuća u Ulici Save Kovačevića, prepune su običnih radničkih porodica. Veliki broj njih zarađuje minimalac ili jedva krpi kraj sa krajem. I pored toga, kažu da su srećni. Naajsrećniji kada se zajedno okupe u popodnevnim časovima na komšijskom vrelom asfaltu, te zajedno dele i srećne trenutke i svačiju muku.
“Vidite, ovde je samo jedna komšika dobila besplatni vrtić za treće dete. Roditeljski ili dečji dodatak, koliko ja znam, niko i ne prima. Besplatne knjige je dobilo samo jedno treće dete od komšinice, i to ne sve. Ponekad nam je krivo, često i komentarišemo o tome da su svim političarima usta puna dece, a naša deca zapravo ne uživaju nikakve povlastice. Ipak, sve se to zaboravi kada se skupimo zajedno i gledamo ih kako odrastaju. Boljeg leka od toga nema”, zaključuje Marija.
Pitali smo ih da li će se okupljati i zimi.
“Šetaćemo se. Već zajedno organizujemo razne aktivnosti. Jednog dana odvedem ja svu decu iz komšiluka na neku dečju predstavu, komšija na utakmicu, ponekad u igraonicu. Snaći ćemo se, ali da bi bilo poželjno da ima više aktivnosti za decu u ovom gradu, svakako da je potrebno”, zaključuje Jelena.
Iako je ulica prometna, roditelji razmišljaju da jedan deo iste sami nekako urede i pretvore u dečje igralište jer će u skorijoj budućnosti, kako ponosno najavljuju, na ovom mestu biti još više dece.
D.Marinković
Pravo osveženje, u ovim teškim i sumornim vremenima. Ovu priču treba objaviti u svim medijima. Možda raspiri davno ugasli žar ljubavi, ljudskosti, prijateljstva i volje za životom. Hvala za divno uspričanu priču života.