Kada je 1989. godine Lepa Brena objavila svoj osmi studijski album „Četiri godine (Jugoslovenka)“, malo ko je mogao da pretpostavi da će upravo taj album postati prvi istinski kultni narodnjački album na prostoru bivše Jugoslavije – delo koje ne samo da je obeležilo jednu epohu, već i ostalo trajno relevantno decenijama kasnije.
Posle pauze od godinu dana, Brena se vratila na scenu sa 12 novih pesama, a tadašnji jugoslovenski mediji su njen povratak simbolično najavili naslovom: „Evo me opet“. Bio je to povratak u velikom stilu – sa novim imidžom, novim zvukom, novim filmom i potpuno novim nivoom produkcije.
Industrijski uspeh bez presedana
Album je snimljen za sarajevski Diskoton, producent je bio Raka Đokić, a tiraž je premašio pola miliona prodatih primeraka, što je u tadašnjim uslovima predstavljalo gotovo nezamisliv komercijalni domet.
„Četiri godine“ se mesecima doštampavao, prodavao se tokom cele godine, a Brenin prateći film „Hajde da se volimo, još jednom“ postao je najgledaniji domaći film u bioskopima širom zemlje. Na berzi ploča danas primerak ovog albuma vredi i do 150 evra!
Istovremeno je organizovana i velika turneja po svim većim gradovima SFRJ, čime je album dobio status ne samo muzičkog, već i masovnog kulturnog fenomena.
Autorska elita jednog vremena
Za razliku od većine narodnjačkih albuma tog perioda, Brena je na ovom izdanju radila sa najvećim imenima jugoslovenske pop i rok scene: Marina Tucaković, Kornelije Kovač, Laza Ristovski i Dino Merlin
Posebno je značajno što je Leskovčanin Milorad Cvetković napisao tekstove za tri pesme: „Četiri godine“, „Ja pripadam uvek tebi“ i „Robinja“. Time je album dobio retku kombinaciju estradnog šarma i ozbiljne autorske težine.
Revolucija u spotovima i vizuelnom identitetu
„Četiri godine“ je jedan od prvih narodnjačkih albuma koji je imao visokobudžetne spotove snimane u inostranstvu: u Madridu – „Četiri godine“, u Istanbulu – „Robinja“, u Londonu – „Hajde da se volimo“ (engleska verzija), na Jadranskom moru – brojni drugi spotovi.
Svi spotovi emitovani su u udarnih večernjim terminima na nacionalnim televizijama, što je Brenu učinilo prvom narodnjačkom zvezdom sa pop-star tretmanom.
Album koji je spojio Balkan
Pesma „Ja sam Jugoslovenka“, koju Brena izvodi sa Danijelom Popovićem, Vladom Kalemberom i Alenom Islamovićem, postala je nezvanična himna jednog vremena.
Brena je tim albumom personifikovala jugoslovenski identitet, optimizam i ideju zajedništva – vrednosti koje su samo nekoliko godina kasnije nestale u ratovima i raspadu zemlje. Upravo zato ovaj album danas ima i emocionalnu i istorijsku težinu.
Prvi narodnjački album koji je postao kult
„Četiri godine“ je retko uravnotežen album – na njemu postoje i: šaljivi, estradni hitovi: „Igraj dragi“, „Čuvala me mama“, teške, ozbiljne balade: „Jablane“, „Poželi sreću drugima“, „Biseru beli“, „Vrati mi srce“, i naslovna „Četiri godine“.
Balada „Jablane“ (koju je napisao Dino Merlin) je čak bila predmet analiza teologa i muzičkih kritičara, što je dotad bilo nezamislivo za jedan narodnjački album.
Za razliku od većine narodnih izdanja koja ostaju vezana za svoje vreme, „Četiri godine“ je preživeo sve promene: raspad države, promenu muzičkih trendova, dolazak turbofolka i digitalnu revoluciju.
To je album koji: vole deca koja ga nisu ni doživela, pamte generacije koje su uz njega odrastale i poštuju čak i oni koji ne slušaju narodnu muziku.
„Četiri godine“ nije samo muzički album. To je kulturni dokument jednog društva koje više ne postoji. Simbol optimizma, glamura, masovne kulture i zajedničkog identiteta. Zato se s pravom može reći da je to prvi pravi kultni narodnjački album na Balkanu – album kojeg ne gazi vreme, jer ne pripada samo muzici, već kolektivnom sećanju. I zato je Lepa Brena, uprkos svemu što je došlo kasnije, ostala – poslednja Jugoslovenka.
