U poruci, koju je uputila Rešetki, jedna naša sugrađanka iznosi niz neprijatnosti koje je doživela na Odeljenjeu urgentne medicine, ali i stav o stanju u leskovačkoj bolnici, koja je, kaže, odličan primer kako zdravstvo ne treba da izgleda.
Stub leskovačke bolnice su „sekundarci“ i kadrovske rupe neće popuniti ni nova fasada, ni moderni aparati:
„Ne znam da li ovo „stub“ da stavim pod navode, kao ironiju sulude današnjice, ili da ostane ovako, kao nedopustiva, a pritom još strašnija stvarnost, ali činjenica je da njihovo neiskusno bivstvovanje u ustanovi koja bi trebalo da je sinonim za poverenje i lečenje slika našu zemlju Dembeliju u kojoj je sve savršeno napreDNO i u kojoj posledice takve iluzorne slike ne oseća na svojoj koži Pinokio, već napaćeni pacijenti. Avaj, mi ne živimo nikakvu bajku, mi živimo Domanovićevu satiru. Ružan san. Noćnu moru. I nikako da se probudimo i shvatimo“.
A sve je tako „lepo“ – nova fasada, nov enterijer, novi zidovi, šarene table, uglačane pločice, stoji u nastavku pisma;
„Ma neee, ništa ako se i okliznete, ortoped će doći i pogledati vas za dva, možda tri sata, ništa strašno, nova deca… kojoj su dali bele mantile i službu u ruke. Naime, pošto se u ovoj našoj Srbiji sve deli šakom i kapom zarad glasa nasušnog, deci iz školskih klupa tek izašloj na znanje i savest dalo se da, na primer, u službi urgentne medicine sagledavaju pacijente.
Hitne medicine…
Tamo gde se odlazi ne svojom voljom, već zbog neke muke. Velike.
A deca grizu za posao – ne na poslu, već na terenu, tamo gde se sakupljaju sigurni glasovi zarad uhlebljenja.
Ucenjeni?
Ma važi.
I fašisti su streljali ljude jer su „morali“?!
Ali, zašto ovo pišem, pa dočaraću vam plastično, ističe nezadovoljna Leskovčanka:
„Nakon što imate sreće da vas prozovu u ambulantu u koju ulazite uz pomoć svojih pratilaca, „golobrado“ dete-lekar vas pita za ime i u trenutku dok se predstavljate on već zaboravlja na vas i nastavlja započeti razgovor sa kolegom (koji nema nikakve veze ni sa medicinom, a kamoli vama). Za par minuta vam se vraća i pita zbog čega ste došli i, ne saslušavši odgovor, javlja se na privatni telefon i razglaba priču o tome gde će ići nakon posla, koji teren obrađivati, tako.
Pišem kao pacijent koji je zbog neke muke došao u Službu urgentne medicine otprilike u vreme promene smene, lekar i sestra se (bez imalo preterivanja) dovikuju o administrativnim začkoljicama, unose podatke u kompjuter, završavaju izveštaje. Pacijenti u čekaonici čekaju, sklanjaju me sa stola za pregled.
Čekam u hodniku, ne mogu da stojim na nogama, sekundarac u ulozi lekara ni pogled na mene više ne skreće. O sagledavanju da i ne govorim. Kroz glavu mi neprestano prolazi da smo i mi neka sekundarna roba nedostojna i stručnog i ljudskog pregleda. Kako inače da objasnim to što naredni lekar koji dolazi bukvalno viče na mene. Plačem. Od tuge, muke, razočaranja…
Srećom, dolaze neki drugi ljudi, profesionalci u svom poslu, slušaju me, pregledavaju, sagledavaju. Deo muke prolazi… Od ljudskosti“.
Inače, leskovačka bolnica nema dovoljno specijalista. Nedostaju, i to osetno. U mnogim, mnogim slučajevima odluke dolaze sekundarci ili specijalizanti, što je nedopustivo, strašno, mogu reći i nehumano. Poverenje u „bele mantile“ je nepovratno poljuljano. Nekada smo verovali lekarima opšte prakse, njihovo mišljenje i amin. Sada…Sve je rečeno, zaključuje razočarana sugrađanka i dodaje:
„Dragi moji vi, kada 25. odete da zaokružite broj na izbornom listiću, setite se da birate svoju sudbinu.
Setite se da birate hoće li vas ćacad lečiti.
Hoćete li biti samleveni u mašini koja na ljudskost zaboravlja zarad nasušnog glasa.
Ovo je naša zemlja dembIlija.
Olovku u ruke, pamet u glavu.
I da, zdravi bili“.
