Svako od nas mesečno pojede i udahne između gram i 15 grama plastike

Dokazi o rasprostranjenosti i štetnosti plastike i mikroplastike gomilaju se skoro kao sama plastika. Podsetimo, ima je i u kišnici na antarktiku i tkivima novorođenčadi, a izaziva širok spektar endokrinih poremećaja (od kojih će vladare sveta, poslovično neosetljive na patnje ranjivih grupa, možda bar neplodnost muškaraca uzdrmati iz ružičastih snova o najboljem od svih svetova).

Da bi se pratile posledice koje unos plastike u naše organizme izaziva – i inertni „donosioci odluka” podstakli na to da ulože u smanjenje proizvodnje plastike i čišćenje sveta od njenih sveprisutnih ostataka – potrebne su sistematične studije, piše Mašina.

Jedno takvo istraživanje, objavljeno u aprilu u naučnom časopisu Environmental Science and Technology, donosi procene koliko mikroplastike (dabome, nesvesno) jedu i udišu ljudi iz 109 zemalja na svetu.

Istraživači skreću pažnju na to da se unos plastike od 1990-2018. godine širom sveta ušestostručio, ali u nekim zemljama i ušezdesetostručio.

Hranom najviše mikroplastike unose stanovnici zemalje jugoistočne Azije kao što su Indonezija, Malezija i Filipini, a najviše se udiše u Kini, Mongoliji i Ujedinjenom Kraljevstvu.

„Studija je otkrila da Indonežani jedu oko 15 grama mikroplastike mesečno – više nego bilo koja druga zemlja – pri čemu većina plastičnih čestica dolazi iz vodenih izvora kao što su morski plodovi”, javlja Cornell Chronicle.

U Indoneziji je po tim podacima dnevni unos mikroplastike od 1990. do 2018. godine, u periodu koji je posmatran u studiji, porastao čak 59 puta.

Procenjuje se da je unos mikroplastike u ishrani u SAD oko 2,4 grama mesečno, dok je najmanji u Paragvaju sa 0,85 grama, sažima isti izvor.

Što se tiče plastike koju unosimo vazduhom, najviše se udahne u Kini, i to preko 2.8 miliona čestica mesečno. U SAD se udahne oko 300.000 čestica mesečno. „Samo stanovnici Mediterana i obližnjih regiona udisali su manje, a zemlje poput Španije, Portugala i Mađarske udišu oko 60.000 do 240.000 čestica mesečno”, sažima rezultate Cornell Chronicle.

Studija je rađena na preklapanjem postojećih podataka

Studija je rađene na osnovu podataka o navikama u ishrani u različitim zemljama, tehnologiji prerade hrane, brzini disanja i prosečnoj starosti, što su, kako kažu istraživači, „faktori koji doprinose razlikama u načinu na koji stanovnici svake zemlje konzumiraju mikroplastiku”.

„Studija procenjuje ishranu prikupljanjem podataka o koncentracijama mikroplastike u potkategorijama glavnih grupa hrane kao što su voće, povrće, proteini, žitarice, mlečni proizvodi, pića, šećeri, so i začini. Modeli takođe koriste podatke koji detaljno opisuju koliko se te hrane konzumira u različitim zemljama. Na primer, potrošnja kuhinjske soli po glavi stanovnika je približno jednaka u Indoneziji i SAD, ali je koncentracija mikroplastike u indonežanskoj kuhinjskoj soli oko 100 puta veća”, navodi se.

You, jedan od autora, je skrenuo pažnju na to da unos mikroplastike raste u zemljama u razvoju dok se smanjuje u razvijenim zemljama jer ona već ulažu u smanjenje i uklanjanje ostataka slobodne plastike.

Istraživanje je objavljeno za vreme pregovora o Sporazumu o plastici

„Unos mikroplastike na nivou zemlje je kritičan pokazatelj zagađenja plastikom i rizika po javno zdravlje”, izjavio je Fengqi You profesor inženjeringa energetskih sistema koji je koautor studije sa doktorandom Ksiang Zhao.

Kako je dodao: „Sveobuhvatno globalno mapiranje podržava lokalne napore za smanjenje zagađenja kroz poboljšanu kontrolu kvaliteta vode i efikasno recikliranje otpada“.

Prema studiji, smanjenje plastike u vodama za 90% moglo bi dovesti do značajnog smanjenja izloženosti mikroplastici, potencijalno do 51% u razvijenim zemljama i 49% u visoko industrijalizovanim regionima.

Istraživanje je objavljeno za vreme dela pregovora Sporazumu Ujedinjenih nacija o plastici koji su se održavali od 23-29. aprila. Prethodne runde ovih pregovora održane su u novembru i maju 2023, a u planu je da se sporazum finalizuje do kraja ove godine.