Istraživači se nadaju da će sprečiti sledeću pandemiju zaustavljanjem bolesti kod divljih životinja, vakcinom koja bi se širila istom „proždrljivošću“ kao i virusi. Ova vakcina bi bila proizvedena pomoću genetskog inženjeringa, tako što bi se u neki benigni virus, koji je već prisutan kod divljih životinja, dodao poseban genetski materijal. On bi omogućio imunizaciju cele vrste, na isti način kao što se širi zaraza, na primer – pljuvačkom.
Naučnici u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i Španiji „simultano“ istražuju mogućnosti da naprave vakcinu koja bi sprečila buduće pandemije. Cilj je da se razvije vakcina koja bi efikasno suzbijala prenošenje virusa sa divljih životinja na ljude, a što je glavni uzrok većine smrtonosnih zaraznih bolesti u poslednje vreme, poput ebole i aktuelne korone. Krajnji rezultat bi trebalo da bude vakcina za životinje koja bi se širila sa istom „proždrljivošću“ kao i virusi. Umesto da se prenosi bolest, vakcinom bi se širio imunitet, piše portal Biznis&Finansije.
Procenjuje se da bi razvoj vakcina za zaštitu ljudi od ovih patogena koji se prenose sa divljih životinja mogao potrajati godinama i koštati milijarde dolara. Ovakve procene se izvode na osnovu dosadašnjih iskustava u zaštiti divljih životinja. Primera radi, u Velsu je upravo završena vakcinacija 2.776 od predviđenih oko 61.000 jazavaca protiv tuberkuloze, što je trajalo cele dve godine i koštalo tamošnji budžet oko 2,3 miliona dolara.
Kako bi funkcionisala „prenosiva“ vakcina?
Ipak, naučnici misle da bi mogli da skrate taj postupak, koristeći računarske modele koji ispituju kako vakcine deluju na različite populacije životinja. Istraživanja su trenutno usmerena na genetski inženjering koji bi omogućio proizvodnju vakcina za suzbijanje ebole kod majmuna i hemoragijske groznice, odnosno virusa lasa kod zečeva i pacova u Africi.
Takozvane „prenosive“ vakcine za životinje sadržale bi benigni virus, koji bi nosio dodatni, specijalno odabran genetski materijal. Jednom kada se životinji da injekcija, bezopasni virus bi se širio, koristeći dodatna genetska uputstva za rast struktura zbog kojih bi izgledao kao patogen koji uzrokuje bolest. Virus bi stimulisao imunološki sistem vakcinisanih životinja da stvara antitela, ali bi dodatno „zarazio“ obližnje životinje iste vrste, na primer – pljuvačkom.
Jednom kada se taj iskorak napravi, kažu naučnici, prenosiva vakcina bi mogla da zaštiti celu populaciju kod određene životinjske vrste.
Kandidat za genetsku modifikaciju – virus herpesa.
Naučnici predviđaju da bi u laboratorijama mogla da se razvije pouzdana vakcina protiv lasa virusa tokom narednih dve do pet godina, ali bi potom morala da se dobiju zakonska odobrenja za testiranja vakcine na terenu.
Trenutno, naučnici su koncentrisani na pronalaženje bezopasnog virusa najpodobnijeg za genetsku modifikaciju koja bi postigla željeni cilj. Jedan od mogućih kandidata je virus herpesa CMV, zato što ga već imaju u sebi mnoge životinje poput glodara i slepih miševa, a dosadašnja ispitivanja pokazuju da ne nanosi skoro nikakvu štetu.
Prednost je i u tome što je ovaj virus jedinstven za svaku vrstu, i zato smanjuje opasnost da se, na primer, vakcina razvijena za slepe miševe slučajno prenese na ptice. Dosadašnji eksperimenti urađeni na laboratorijskim miševima ukazuju na to da se CMV brzo širi kroz populaciju. Ali naučnici još nisu potvrdili da li bi vakcina zasnovana na CMV zaista bila prenosiva i u prirodnim uslovima.
Prekidač za dalje mutacije virusa
Buduća vakcina, koja bi nosila dodatni genetski materijal, morala bi da bude stabilna jer virusi mutiraju dok se kreću kroz populaciju, u šta smo se, nažalost, uverili i sa aktuelnim Kovidom-19. S druge strane, sklonost mutiranju mogla bi da se iskoristi tako da se virus proizveden genetskim inženjeringom kroz nekoliko generacija „otrese“ svog dodatnog genetskog „prtljaga“ i vrati u prvobitno stanje.
To bi bio svojevrsni prirodni prekidač, koji bi sprečio da njegova evolucija potencijalno stvori nešto opasno, što ne bi moglo da se kontroliše. Ali ako bi se to dogodilo prerano, imunizacija ne bi obuhvatila celokupnu populaciju određene životinjske vrste.
Ciljanje korona virusa, poput onog koji uzrokuje Kovid-19, moglo bi da bude posebno teško, jer mnogo različitih korona virusa kruže među različitim životinjskim populacijama. Naučnici priznaju da utvrđivanje koji od ovih korona virusa predstavlja najveći rizik, može biti komplikovanije od same izrade prenosive vakcine.
Neprihvatljiva imunizacija ljudi bez njihovog znanja
Iako postoji mogućnost da bi jednog dana mogle da se razviju prenosive vakcine za imunizaciju ljudi, taj cilj je još daleko. Osim toga, za razliku od životinja kojima niko ne traži pristanak da budu vakcinisane, to sa ljudima nije slučaj. Ako je aktuelna pandemija vrlo jasno pokazala kakve te reakcije mogu da budu, šta bi se tek desilo u situaciji koja je etički daleko komplikovanija – da se u promet pusti vakcina koja bi imunizovala ljude bez njihovog znanja, a kamoli pristanka.
Zato se ambicije za razvoj prenosive vakcine, kako tvrde naučnici, zaustavljaju na životinjama, sa uverenjem da bi se njenom primenom spasilo mnogo života od naredne pandemije koja bi mogla da se prišunja iz divljine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i Twitter nalogu.
