Pismo koje je redakciji Rešetke uputila Jelena Ilić, rođena Leskovčanka koja danas živi i radi u Nemačkoj, svedoči o dubokoj i dugotrajnoj nepravdi koju je kao prosvetna radnica doživela u Srbiji. Njena priča nije usamljen slučaj – već glas stotina obespravljenih koji su bili prinuđeni da dostojanstvo potraže van granica svoje zemlje.
„Ne pišem ovo da bih izazvala sažaljenje“, započinje Jelena, „već da ostane zapisano – kako nepravda izgleda kad traje decenijama.“
Više od 15 godina provela je u prosveti, radeći bez stalnog ugovora, bez prava na sigurnost, u stalnom strahu od otkaza. U jednom trenutku, uprkos predanom radu i višegodišnjoj praksi, ostala je bez posla – upravo u trenutku kada je ostala u drugom stanju.
„Umesto produžetka ugovora, obaveštena sam da više nisam potrebna. Baš tada, kada mi je sigurnost bila najpotrebnija“, piše ona.
Bez prihoda, Jelena je radila sve – u trgovini, na fizičkim poslovima, bez obzira na kvalifikacije i zdravlje. Ćutala je, kako kaže, sve dok više nije mogla. Donela je bolnu odluku da napusti zemlju, porodicu, bolesne roditelje i dvoje male dece – u nadi da će pronaći šansu za novi početak.
U Nemačkoj je, ističe, prvi put osetila šta znači biti poštovan zbog svog rada.
„Ovde rad ima cenu, a dostojanstvo se ne mora moliti“, piše Jelena.
Ali ni posle odlaska iz Srbije, stare rane nisu zalečene. Njeno iskustvo sa Osnovnom školom „11. oktobar“ u Leskovcu tokom 2010. godine najbolje govori o sistemskoj nepravdi. Tada je, tvrdi, mesecima radila bez prijave, bez plate, i bez prava. Kada je podnela tužbu, prvi sud je priznao da je radila, ali je presudio da škola „nema sredstava“ da je isplati.
Nakon višegodišnje borbe kroz pravni sistem, presuda je konačno pala u njenu korist – ali ishod je bio porazan. Priznata joj je suma od 10.300 dinara.
„Za sav moj rad, za sve godine borbe, čekanja i bola – deset hiljada dinara. I sada još treba da unapred platim troškove izvršenja da bi i to mizerno bilo isplaćeno“, navodi Jelena, koja poruku završava pitanjem: „Ima li veće uvrede za nekoga ko je učio decu poštenju, radu i pravdi?“
Danas, kaže, više se ne stidi što je otišla. Stidi se samo što je toliko dugo ostajala verujući u sistem koji je sve vreme bio protiv nje.
Njena poruka je jasna i bolna: „Srbija – tebi više ništa ne dugujem.“
D.Marinković
Ako stepropustili...
Иди лижи патос немцима тамо сте број .
Jok ce lize patos kod meska i da je ucenjuje. Svuda je radna snaga postovana jedino kod nas brisu patos sa radnom snagom
Sram te bilo! Koliko je samo nasih lekara tamo, inzenjera, vrednih ljudi. Koji ovde nisu hteli da lizu nista, a nece ni taj nemacki patos.
Ене топе се Немци да им Ви радите ене затварају радна места и прво странце педалирају .
Њихове штите .
Али продане душе овде продане и тамо .
Da, prodala se – za radno vreme, osiguranje i odlicnu platu. Zamisli tu sramotu!
Ti si čak i dobro prošla. Ja dobila samo izvršitelja. Platu iz blokiranog Doma zdravlja da ne pominjem. Nikad je videti nećemo. Ovde kad pričam da se radnicima javne zdravstvene ustanove duguju plate i plate i plate, misle da izmišljam i lažem.