Željko Hubač: Bajke više nisu deo dečjeg odrastanja, a ono što se desilo u Trsteniku je posledica sistemskog vaspitanja

Festival predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije otvorio je komad u produkciji domaćina „Razmaženi princ“ po tekstu Željka Hubača, u režiji Igora Damnjanovića, a nakon izvedbe je na prvom okruglom stolu ukazano na važnost samog festivala, kao i na sve izazove sa kojima se budući naraštaji u današnje vreme suočavaju.

Sam Željko Hubač smatra da je ovaj tekst jako važan, s obzirom na pedagoški pristup koji nosi, pogotovo u vreme kada se sve češće i ozbiljnije ukazuje na porast vršnjačkog nasilja.

„Apropo vršnjačkog nasilja, mi u suštini vidimo samo pikove. Na primer, to što su deca uradila u Trsteniku, ona su samo oponašala svet koji gledaju. Mi smo njima stvorili svet u kojem je rijaliti ispunjen nasiljem i koji je postao njihova svakodnevica. Ne možemo ih odvojiti iz svakodnevice iz raznih razloga – što egzistencionalnih, što zbog činjenice da su oni introvenozno povezani na društvene mreže. Danas je teško zaštititi dete od realnosti. Sa druge strane, ako mu servirate u okviru te realnosti nasilje, dominaciju, novac, kao neku vrstu društvenog prestiža, vi ćete dobiti upravo to što ste videli u Trsteniku. Ne zaboravite, to što se dogodilo u školi, postalo je viralno tako što su se deca pohvalila da su to uradila na društvenim mrežama“, objašnjava Hubač.

Kako ističe, nepostojanje svesti o tomešta je nasilje koje je počinjeno učinilo toj deci, dovodi nas do toga da se mi sada bavimo samo posledicama.

DA LI SMO ZABORAVILI NA DECU?

„Ja samo pokušavam da postavim pitanje gde smo mi to, u poslednjih 20 godina rijaliti države i političkog nasilja, zapravo zaboravili na decu? Baveći se posledicama, a ne uzrocima, mi smo u stvari došli do toga da imamo takve objave na društvenim mrežama. A pozorište, na žalost, ne može da menja svet. Ali, može da bude segment edukovanja dece. Kako vi tu decu edukujete, takvi će oni biti, barem što se pozorišta tiče, u perspektivi gledalaca ili učesnika. Nije slučajno da su najposećenije predstave zapravo dečje pozorišne predstave. Ali je vrlo bitno i kakav sadržaj im plasiramo. Bajka nije više deo njihovog odrastanja. Ili barem većine“, ističe.

Hubač smatra da je u okviru tog nekog pozorišnog prostora potrebno pokazati visokk stepen senzitivnosti za ono što je današnji trenutak.

„Znači, kako plasirati određeni sadržaj sa jedne strane,a sa druge, a sa druge šta kroz taj sadržaj plasirati da bi to doprlo do dece. Ja se bavim dečjim pozorištem paralelno sa ovim dramskim već dvadesetak godina. I ono što je meni jako značajno je da zaista u tim pozorištima za decu, tu pre svega mislim na profesionalna, postoji poslednjih godina izražena ambicija da se od predstava za decu prave umetnička dela i da se posveti pažnja tom sadržaju. To je prvi i osnovni korak da vi u suštini utičete pozorištem na decu“, dodaje Hubač.

PEDAGOŠKI UTICAJ

Kako zaključuje, kada deci plasirate sadržaj koji je vizuelno i na svaki drugi način atraktivniji od onoga što oni svakodnevno mogu da konzumiraju na telefonu, vi ste učinili jedan korak bliže njihovoj svesti.

„To što plasirate mora da se referiše na ovaj trenutak. Pozorište mora da bude društveno angažovano. Ali treba biti jako pažljiv u plasmanu pedagoških i svih ostalih normi jer ako to nije umetnički relevantno onda neće dopreti do deteta. S druge strane, ako to podilazi dečjem svetu koji je izopačen kroz kompletnu tu sliku na društvenim mrežama, onda neće imati tog pedagoškog uticaja. Ja mislim da je vrlo značajno da u pozorištu za decu vodimo računa ko su konzumenti i da se prema njima odnosimo kao prema odraslima“, zaključuje Hubač.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!