Izveštavao je iz Ukrajine od početka protesta na Majdanu, bio u Mariupolju kada su se ukrajinski branioci predali kod Azovstalja, a tokom karijere radio je za RTS, BK televiziju, Al Jazeeru English i kineski CGTN. Aljoša Milenković, novinar koji je deo života proveo u Predejanu i novinarske korake pravio i na Radiju 016 u Leskovcu, danas je međunarodni dopisnik čiji posao obuhvata politiku, ekonomiju, bezbednost i društvena kretanja u velikom delu Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza.
Njegov profesionalni put nije bio pravolinijski. Po obrazovanju je diplomirani inženjer tehnologije, a u novinarstvo je ušao radeći na radiju i televiziji, najpre kroz zabavni program. Kasnije je izveštavao iz kriznih područja, pratio političke preokrete i radio za međunarodne medijske kuće. Danas, kaže da na novinarski posao gleda drugačije nego na početku karijere.
Od radija i zabavnog programa do međunarodnog izveštavanja
Milenković je radio u Novom Sadu, na Radiju 021 i drugim stanicama, a u Beogradu na Trećem kanalu i RTS-u. U tom periodu, kako se priseća, novinarstvo mu je bilo posao u kojem je uživao, posebno zbog rada u zabavnom programu.
Posle ratnih godina, počeo da radi na BK televiziji. Na konkurs za posao prijavilo se, prema njegovom sećanju, oko 1.500 kandidata, a primljeno ih je dvadesetak. Kada ga je tadašnji glavni urednik pitao šta bi voleo da radi, Milenković je tražio zabavni program. Odgovor je bio da televizija ima informativni, ali ne i zabavni program.
„Ta oblast novinarstva mi se uopšte nije dopadala. Prosto se tu nisam pronalazio, jer sam dotle radio nešto sasvim drugo. Najviše su me privlačili dokumentarci i putopisne reportaže – prilika da upoznajem nove predele, ljude i načine života, pa da ih kroz priču donesem na svoj način. Ali, sila Boga ne moli, prihvatio sam i tu sam do današnjeg dana”, kaže Aljoša.
Kada je BK televizija prestala da radi, našao se pred novim početkom. Posla nije bilo mnogo, pa je sve češće razmišljao o tome da se bavi nečim sasvim drugim. Preokret je usledio u novembru 2006. godine, kada ga je pozvao producent Al Jazeere English. Milenković je prethodno slao biografiju različitim međunarodnim medijima.
„Čim sam čuo ko me zove, znao sam i zašto. Prihvatio sam i brzo smo se dogovorili. Kao reporter i kao producent, tamo sam proveo celu jednu deceniju. Rastali smo se nakon što sam jasno izneo svoj stav o ratu u Ukrajini, koji se nadređenima očigledno nije dopao. Dobio sam otkaz”, seća se Milenković.
Ubrzo ga, kao dopisnika na engleskom jeziku, angažuje kineska medijska grupa CMG. Prvog dana novembra obeležiće desetogodišnjicu rada na CGTN-u (China Global Television Network), najvećoj televizijskoj kući na svetu.
Ukrajina: od Majdana do Mariupolja
Kao najznačajnija, ali i najtraumatičnija iskustva u karijeri navodi izveštavanje iz Ukrajine. U Kijev je otišao u novembru 2013. godine, kada su počeli protesti na Majdanu, i pratio događaje sve do početka pobune u Donbasu.
Kada je 2022. godine počeo rat punih razmera, ponovo je izveštavao sa područja sukoba. Bio je na Krimu, u Donjecku i Mariupolju, gde je bio u vreme kada su ruske snage preuzele kontrolu nad kompleksom Azovstalj, a ukrajinski branioci se predali.
Govoreći o poslu u ratnim područjima, Milenković ne pokušava da predstavi novinarstvo kao profesiju u kojoj se sve može držati pod kontrolom.
„Kao ratni izveštač pogotovo ne. Ne malo puta sam mogao da stradam, što od granatiranja, pada raketa ili cevi uperene u glavu. Ipak, ova iskustva me nisu učinila nepogrešivim i dala mi za pravo da drugima objašnjavam kakav je svet. Naprotiv, s vremenom sam naučio da se od priča kojima se bavim moram emotivno distancirati. Moje je da budem hroničar onoga što se dešava.“
Danas pravi jasnu razliku između sebe i novinara koji veruju da svojim radom mogu da promene društvo.
„Leskovčani se sigurno sećaju Sonje Petrović, rođene Milenković, moje sestre od strica, koja je karijeru započela i, nažalost, prerano završila u Našoj reči. Ona je sve o čemu je pisala vrlo emotivno doživljavala. U sve se unosila kao u ličnu borbu. To ju je na kraju i ‘pojelo’.“
Novinar, smatra Aljoša, u najvećem broju slučajeva ne može da promeni ono o čemu izveštava.
„Nažalost, sa ovoliko godina koliko imam, to sigurno znam. Uverio sam se više puta da su informacije, navodno ‘iskopane’ u dugotrajnom istraživačkom radu, često plasirane iz određenih centara moći, koji su novinare samo upotrebili kao transmitera vesti do javnosti. Ni Srbija nije izuzetak i svaka čast kolegama, ali najveće afere u većini slučajeva nisu otkrivene kroz istraživački rad, nego su novinari iskorišćeni kao posrednici u obelodanjivanju informacija koje neko moćan želi da plasira. Dobar deo ih, pritom, uopšte nije svestan da su iu koju svrhu upotrebljeni.“
Milenković, međutim, ne kaže da zbog toga novinarstvo nema smisla. Govori o potrebi da se sačuva profesionalna distanca i da se posao radi bez iluzije da je svaki tekst u stanju da promeni tok događaja.
CGTN i izveštavanje iz 17 zemalja
Na CGTN-u, međunarodnoj televizijskoj mreži kineske medijske grupe, Milenković radi kao dopisnik za centralnu i istočnu Evropu i prostor bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako navodi, njegov posao obuhvata 17 zemalja, a teme kojima se bavi kreću se od politike i ekonomije do nauke i bezbednosti.
Kada govori o načinu rada svoje televizije, ističe da ne dobija direktive kako da izveštava i da je cilj da se publici predoče činjenice, a da gledaoci sami izvedu zaključke.
Kao primer, navodi iskustvo iz Finske.
„Lokalni saradnik, za koga mi koristimo izraz fikser, bila je žena, a moram da priznam da smo je, zbog negativne kampanje koja se tamo vodi protiv Kine, jedva našli. Kad je počela da radi, živa je bila prepadnuta, očekujući da će prilog kineske televizije o izborima u Finskoj biti čista antizapadna propaganda. Kad smo završili, bila je vrlo prijatno iznenađena načinom na koji smo izvestili o tom važnom procesu.“
Milenković smatra da se u evropskim medijima često vodi negativna kampanja protiv Kine i Rusije, a da o tim zemljama pišu i govore ljudi koji ih ne poznaju dovoljno. Uveren je i da na deo takvog izveštavanja utiču finansiranje i interesi različitih organizacija.
O svetlu u kojem se predstavljaju kineske kompanije u Srbiji, posebno one u oblasti rudarstva, kaže da ne zna mnogo da bi o tome govorio.
Predejane kao deo biografije, a ne profesionalni identitet
Porodica Aljoše Milenkovića poreklom je iz Grčke. Njegovi preci su preko Soluna i Skoplja stigli u Trgovište, odnosno u kraj oko Crne Trave, gde je deda dobio državnu službu. Tokom Drugog svetskog rata porodica je, nakon stradanja i paljenja, napustila taj kraj i naselila se u Predejanu.
Njegov otac je od ranog detinjstva živeo u Predejanu i za to mesto ostao snažno vezan. Milenković, međutim, kaže da nikada nije osećao istu vrstu pripadnosti.
Ipak, početkom devedesetih, vratio se u ovu varošicu.
„Bile su to krizne godine. Ja bez posla, a sa radijskim iskustvom. Slušao sam Radio 016, dopalo mi se to što sam čuo i odlučio da pozovem Jugoslava Tomića i preporučim se za rad. Dogovor je pao i tokom 1993. i 94. sam tamo bio voditelj emisije, koja je na programu bila dva puta nedeljno. Lepa me sećanja vezuju za taj period, koji je, ipak, bio vrlo kratak. Nakon toga sam se vratio u Novi Sad.“
Vinograd, putopisi i želja da se povuče
Kada govori o planovima za narednih deset godina, Aljoša najpre ističe da mu je najvažnije da bude živ i zdrav.
„Danas imam 58 godina i voleo bih da se sačuvam. Novinarstvo je za onoga ko se njome bavi vrlo rizična profesija. Malo je kolega koji su doživeli duboku starost potpuno zdravi. Zato bih voleo da za deset godina budem živ i u penziji. Kupio sam u okolini Aranđelovca plac na kome podižem vinograd. Tamo planiram da se skrasim.“
To ne znači da bi zauvek odustao od pisanja. Kaže da ima mnogo priča koje javnost ne poznaje i da bi možda jednog dana mogao da ih pretoči u knjige – da piše o ljudima, mestima i iskustvima koja u svakodnevnom izveštavanju ostaju po strani.
Posle decenija provedenih u redakcijama, na putovanjima i u područjima u kojima se odlučivalo o životu i smrti, njegov plan za budućnost nije nova televizija niti nova funkcija. Voleo bi da se povuče, da piše kada bude želeo i da vreme provodi u hladovini, među čokotima.
Pitanje da li veruje da će se taj plan ostvariti, ostavlja otvorenim.
U novinarstvu je, kako i sam primećuje, teško odrediti trenutak kada je zaista došao kraj.
S. Stojiljković
Ovaj tekst omogućio je grad Leskovac sufinansiranjem projekta “Tragovi Leskovčana u svetu”. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izržavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
