U susret tradicionalnoj turističkoj manifestaciji, koja je u Vlasotincu, prvi put organizovana 1960. godine, evo priče o jednom od njenih prvih pobednika, Svetozaru Didiću, koga je čitav jug Srbije, znao kao Tozu jorgandžiju, vinara i merakliju zlatnih ruku.
Iako rođeni Vlasotinčanin, Toza se nastanio u Leskovcu, tu formirao porodicu i otvorio jurgandžijsku radnju na Niškoj ulici. Nadaleko nije bilo čuvenijeg majstora, a malo je kuća u kojima se nije spavalo na dušecima i pokrivalo jorganima, koje je on napravio. Stariji se, i kad je zavladala moda lakih pokrivača od poliestera, nisu odrekli kvaliteta ručno rađenih, teških i toplih, pamučnih, i cvilihom presvučenih jogana.
Radio je vredno, pedantno i posvećeno, ali je svaki slobodan trenutak koristio da se okrene svojim strastima. Voleo je fudbal i vinogradarstvo i obe je proživljavao u rodnom Vlasotincu.
Bio je vatreni navijač Vlasine, čije utakmice nije propuštao i sa posebnom pažnjom se posvećivao svojim vinogradima, a imao ih je pet.
Iznad Vlasotinca, na mestima koje je narod krstio “Smrdan“, ‘Beli kamen“ i “Šišavačko“, na toplom južnjačkom suncu i u blagodatnoj zemlji, sazrevalo je najkvalitetnije grožđe, a brigu o zasadima, vodilo je nekoliko ljudi. Nakon berbe, trećina roda bi završavala u bačvama u Tozinoj kući u Leskovcu i podrumu njegovih kumova iz familije Ćokčini, a ostatak je prodavao zadruzi.
Njegovo vino, u kome je sam najviše uživao, bilo je čuveno, pa mu je i donelo bar jednu titulu najboljeg vinara na Vinskom balu. Od nagrade, u vidu drvenog burenceta, više se radovao priznanju da njegov trud nije bio uzaludan i da ume da napravi kvalitetno božansko piće.
Neposredno pred smrt, a otišao je prerano, februara 1971., u 56. godini, flaširao je 30-ak litara belog vina, zapečatio voskom i zakopao u pesak, u podrumu svojih kumova. Da se otvori kad se najstariji unuk bude ženio, ostavio je amanet, kao da nešto predoseća.
Petnaestak godina kasnije, svako od gostiju na svadbi, mogao je da proba deda Tozino vino, koje je poprimilo boju konjaka. Da proba i potvrdi kako je Toza jorgandžija, u vreme kada je Vinski bal bio mlad, pravio vino za nagradu, ali još važnije, za svoj merak.
S.Stojiljković