Ljudska humanost i dobrota oborili su je s nogu i danas, pomešanih osećanja, u renoviranom domu, profesorka Tamara Stojanović tuguje za majkom, istovremeno se radujući neočekivanoj sreći. Nakon 15 godina od razvoda, ponovo će se udati za svog bivšeg supruga, koji joj je, u vreme i posle nesreće bio najveća podrška
Vreme tuge i vreme sreće se prepliću, kao uostalom, i u životu, ali su u poslednjih mesec dana, za Tamaru Stojanović i jedno i drugo osećanje poprimila neočekivane dimenzije. Dve nedelje nakon dve intervencije na srcu, u toku jedne noći, požar je progutao čitav njen život. Tri puta se vraćala u kuću da iz plamena izvuče bolesnu majku. I uspela je, ali su, sa ozbiljnim opekotinama, obe završile u bolnici. Par dana kasnije, majka je prebačena na odeljenje Gerijatrije u Vlasotincu i ubrzo preminula. Tamara se, do pre 72 sata, oporavljala u leskovačkoj bolnici.
Za to vreme, komšije, prijatelji, poznati i nepoznati Leskovčani su se udružili, renovirali joj i opremili kuću. Danas, još samo jedva primetni vonj paljevine, svedoči o velikoj tragediji koja je zadesila ovu profesorsku srpskog jezika i njenu porodicu:
“ Fizički se osećam mnogo bolje, ali mentalno se borim sa konfuzijom. Osećanja se mešaju. Vraćaju mi se sećanja na tu užasnu noć, na nemoć pred vatrenom stihijom, na povređenu majku, kojoj, nažalost, nisam mogla da odem ni na sahranu. Onda pogledam u svoju novu kuću i radujem se što sam živa i što sam dobila priliku da javno govorim o ljudima čijom sam dobrotom ostala zadivljena . Svaki čas zaplačem, a onda se setim kako svojim đacima pričam o tome da u životu treba uvek imati pozitivan stav, pa rešim da to primenim i na sebi. Iako se trudim da operacije i kasnije povrede u požaru, potisnem, posledice bi, verovatno, bile mnogo veće da nije bilo medicinskog osoblja kome se od srca zahvaljujem na ukazanoj nezi i pažnji “.
Ima potrebu da se beskonačno zahvali svima koji su pomogli da se zgarište ponovo pretvori u dom, a spisak je podugačak, i znanih i neznanih:
“ Evo, nasumičnim redosledom: Moja škola “Vuk Karadžić’, pre svega učenici, od najmlađih, do najstarijih, moji đaci, ali i oni kojima ne predajem, Marijan Maki Kostić i njegova sestra Jelena, pokretači cele akcije, Biljana Mitić, kompletan komšiluk, Crkvena opština, mesna zajednica.
Moram da se zahvalim Neveni-kolor za kompletan materijal za sanaciju zidova, firma 4M, za neverovatan popust za nameštaj, Stolar nameštaju iz Stajkovca, Houm centru Vera za ogroman popust na svu tehniku, Cobi stolaru, Vladi, koji je sredio kompletno jednu sobu, a pre toga isterao šut, potpuno besplatno, Viktoriji tekstil za paket svojih proizvoda, Trend houm dekoru, za kompletno posuđe, optici Denić, Tonik stolariji za popust na kompletnu stolariju, Makus printu, moleru Daliboru Ivanoviću, koji je posle radnog vremena dolazio i radio na kući, knauferima Gac-u I Ivanu Petroviću, električaru Saši Radovanoviću za kompletnu instalaciju, Đeli majstor i njegovom partneru. Mnogi od njih su moji đaci, druge uopšte ne poznajem.
Puno je bilo ličnih donacija u garderobi za mene i mog sina, nekih potpuno anonimnih. Jelena Kostić je na 20 dana otvorila vrata svog doma za mog sina Uroša i bivšeg supruga, kako bi imali gde da borave dok traje obnova kuće. I još mnogo, mnogo ljudi, sigurno sam nekoga imenom zaboravila, ali očinjenima delima neću nikad. Neki su pričali da ih je dobrim delima zadužio moj otac, Coki Merak, u šta ni malo ne sumnjam“.
Od svega u kući, nekako su neoštećene ostale dve porodične fotografije, a Tamari, je najžalija velika biblioteka u dnevnoj sobi:
“ Znajući to, moji su učenici pokrenuli akciju. Doniraju mi knjige i svaka je sa posebnom posvetom. To me dovelo do suza. Neko je donirao ikonu, a roditelji mojih učenika želeli su da doniraju nešto lično, pa je to srebrni lanac sa priveskom na kome je lik Bogorodice. Tolika ljudska empatija, tolika humanost, uverili su me da, iako živimo u vreme opšte otuđenosti, dobrih ljudi itekako ima. Većina onih koji su pomogli meni i mojoj porodici, javili su se sami i ponudili pomoć. Još jednom, svima zajedno i svakom pojedinačno, hvala od srca za pruženu još jednu šansu za dostojan život“.
Tamarin sin Uroš koristi priliku da se zahvali svojim drugarima. Mladi i poletni, odmah su priskočili u pomoć, ali se i organizovali da Ukiju obezbede garderobu, jer je njegova stradala u požaru. Dodaje da veruje u Boga i njegovu promisao, te potrebu da dobrim ljudima pruži podršku i utehu kad su im najpotrebnije.
Alfa i omega svih radova na kući, bio je, kaže profesorica, njen bivši suprug Saša, koji živi u Skoplju, a od dana tragedije pomaže da se uništena kuća što pre osposobi za život:
“ Moj bivši-budući suprug (smeh). Da, nakon 15 godina od razvoda, odlučili smo da se ponovo venčamo i nastavimo život zajedno. I dok smo bili rastavljeni sarađivali smo zbog sina, puno nam je pomagao, bili smo redovno u kontaktu. Uroš je, u trenutku požara bio kod njega u Skoplju. Najavio mi je iznenađenje, prosidbu i jedva čekam. Izgleda da nismo ni znali koliko se volimo. Tragedija nas je ponovo spojila, nadam se doveka“.
Požar, zbog koga je izgubila majku, a sama se danima oporavljala u bolnici, uzeo je dom i materijalne uspomene. Nove će graditi u obnovljenoj kući, sa porodicom na okupu.
Život piše drame, a Tamara će roman o svemu što joj se dogodilo, pod radnim naslovom: Nesreća sa srećnim krajem.
S. Stojiljković
