Na divlje, pa u red: Kako Leskovac postaje grad nelegalne gradnje?

Na pitanje kako je moguće da se toliko zida bez papira, odgovor za Rešetku daje Jasminka Milenković, šefica Odeljenja za urbanizam u Leskovcu:

“Ljudi grade i pozivaju se da će naknadno obezbediti dozvolu. Imamo više od 10.000 predmeta. Naš narod još nije dovoljno disciplinovan, niti je sistem dovoljno efikasan da to prati”, kaže ona.

Prema njenim rečima, birokratska procedura je spora i komplikovana – zahteva elaborate, dokaze, katastarske podatke, i mnogo strpljenja. S druge strane, investitori to tumače kao zeleno svetlo da krenu bez papira.

“To što je neko podneo zahtev ne znači da će mu objekat biti legalizovan”, dodaje Milenković.

LEGALIZACIJA KAO JAVNI INTERES

Ona objašnjava da nije isključena mogućnost da je zahtev za ozakonjenje podnet iz nekog ranijeg perioda ili sada.

“Ali to ne znači da će neko ostvariti pravo na ozakonjenje. Vodi se računa o tome da je sve u skladu sa planskim dokumentom, da je u zoni gde nema ograničenja, i mnogo drugih okolnosti se gleda. Prvi uslov  koji gledamo jeste da bude u skladu sa planskim dokumentom. Narodski rečeno, naš narod se još nije disciplinovao, niti je dovoljno sankcionisan, niti mi, kao lokalna samouzrava imamo kapacitete za to. To je moje lično iskustvo iz saradnje sa ostalim upravama, sa kojima moram da sarađujem u postupku ozakonjenja. Prosto,  ne možemo da pratimo takvo ponašanje na terenu”, ističe Milenković.

Celu izjavu Jasminke Milenković poslušajte ovde:

Kako kaže, lako je primetiti objekat u centru grada, ali na periferiji ili po selima, ljudi izvode radove bez dozvole.

“U postupku legalizacije mi možemo da pitamo u katastru da li objekat postojao ranije, odnosno od 2015. do dana obrade zahteva. I mi dobijamo od njih tu informaciju. A onda, dokumentaciju, elaborate i drugu dokumentaciju potpisuju ljudi koji idu na teren i oni, svojim licencama, garantuju da objekat postoji, u kom je obliku, koje površine, gabarita i td. To je minimalna dokumentacija neophodne za naš rad.  Legalizacija predstavlja javni interes, da se što više objekata uvede u legealne tokove, da ostvari pravo na priključenje, plaća poreze. Prosto je nemoguće pratiti šta se dešava na terenu i ako tražimo krivca, onda je to naša svest, koja se teško menja. Ja bih to tako definisala”, zaključuje.

SLUČAJ “PALJKA” I KUĆA MEĐU ZAŠTIĆENIM VODENICAMA

Jedan od najupečatljivijih slučajeva dolazi iz varošice Vučje. Miroslav Jović, poznatiji kao “Paljka”, izgradio je kuću u zaštićenoj zoni, ispred vodenice stare više od 200 godina.

Na pitanje kako je uspeo da gradi upravo tu, odgovor nije mogao da da ni gradonačelnik Goran Cvetanović.

“Ja ne moram da znam, iako sam gradonačelnik, za svaku kuću koja se gradi na teritoriji grada”, rekao je juče našoj novinarki prolazeći pored samog objekta.

Jović je u telefonskim razgovorima sa našim novinarima najpre negirao da gradi nelegalno, a onda priznao da dozvolu nema.

“Iskreno, dozovolu za gradnju nemam. Iskoristio sam stare temelje. U procesu sam legalizacije”, kazao je Jović, dodajući da je većinski vlasnik te parcele zapravo njegova supruga.

Ovaj čovek je u bližoj okolini pre dve i po godine kupio 8 privatnih parcela i tvrdi da je zaštićeno područje, kao  i vodozahvatno područje 200 metara uzvodno od njegove kuće.

Ali, meštani Vučja kažu da tamo nikada nije bilo temelja. Tvrde da je zbog svoje kuće posekao čak i topole, i dostavljaju fotografije kao dokaz. Njegova gradnja direktno se kosi sa novim režimom zaštite prirode.

ZAŠTIĆENA PRIRODA NA UDARU BETONA

Kanjon reke Vučjanke proglašen je spomenikom prirode u februaru 2025. godine, ali je postojala prethodna zaštita vodenica. U zoni zaštite zabranjena je svaka gradnja, kao i krčenje šuma, asfaltiranje, ili eksploatacija.

Upravljanje je povereno Turističkoj organizaciji Leskovca, ali i pored toga, gradnja se nastavlja – kao da se zakon ne odnosi na svakoga.

“Gradimo, pa ćemo kasnije da sredimo papire”,  postaje filozofija koja nadglasava svaki planski dokument.

SVAKO GRADI, GRAD ČEKA

I dok se divlja gradnja probija kroz prirodne rezervate, u samom Leskovcu, pa i po selima, raste broj nelegalno sagrađenih kuća i pomoćnih objekata.

U samom Odeljenju za urbanizam, prema poslednjim javno iznetim podacima, čeka se rešavanje preko 17.000 zahteva za legalizaciju. Više od 80% tih predmeta je – nepotpuno. Nedostaju osnovni dokumenti, vlasnički listovi, tehnički crteži.

“U tri meseca rešimo tek 85 zahteva. A imamo hiljade”, priznaju u lopkalnoj samoupravi.

Građani mahom nisu informisani, a često ni zainteresovani da prate proceduru do kraja. S druge strane, inspekcije ne mogu da stignu do svih gradilišta, naročito na zabačenim lokacijama.

DRUGI PRIMER: “DESNA RUKA” ZIDA  I KADA SE TRAŽI RUŠENJE

Još jedan slučaj zabeležen je u centru Leskovca, a o čemu je Rešetka pisala pre par dana.

Investitor podiže višespratni objekat, uprkos tome što su građani već podneli zahtev za njegovo rušenje. On, međutim, tvrdi da “čeka dozvolu”. Lokalne službe reaguju sporo, a građevina niče. Dok papiri kruže po šalterima – cigle se slažu.

Jedan od investitora je Nenad Gavrilović, suprug “desene ruke” gradonačelnika Leskovca , što je javno u nekoliko navrtata potencirao i sam prvi čovek grada na Veternici.

U martu ove godine Gavrilović je bio hapšen u velikoj policijskoj akciji sa još 14 osoba zbog sumnje  sumnje da je izvršio krivično delo pranje novca.

O njemu i njegovoj supruzi, Cvetanović je pričao pre dve godine i u našoj emisiji „Unakrsno rešetanje“:

Ovaj čovek, koji trenutno zida jednu od stambenih zgrada u centru Leskovca, već sedam godina je optužen pred sudom za falsifikovanje potpisa, za šta se i krivično goni.

Gavrilović je već bio osam godina u zatvoru, a 2008. godine je, sa još četvoricom ljudi, bio uhapšen zbog sumnje da su pokušali da ubiju S.V. iz Vlasotinca. Gavrilović je bio osumnjičen za organizaciju likvidacije.

Kako je tada saopštila policija, uhapšeni su Nenad Gavrilović (44) iz Leskovca, Ivica Rastović (44) iz Sremske Mitrovice, Nenad Goranović (36) iz Medveđe i Dragomir Bubanja (35) iz Podgorice, navodi se u saopštenju.

“Sumnja se da je u martu 2008. godine, Gavrilović organizovao pomenutu likvidaciju, tako što je angažovao Goranovića da postavi eksplozivnu napravu ispod automobila ‘mercedes’ koji je koristio S. V. Eksplozivna naprava je aktivirana u trenutku kada je S. V. ušao u vozilo i pokrenuo ga, a S. V. nije povređen. Pošto plan nije realizovan, Gavrilović je nastavio planiranje i pripremanje likvidacije S.V. i u tom cilju je angažovao Bubanju, državljanina Crne Gore, koji je 24. decembra 2008. godine došao u Beograd radi izvršenja ubistva. Bubanju su pripradnici MUP-a Srbije uhapsili i sprečili da počini navedeno krivično delo“, pisao je tada MUP.

Mediji su tada prenosili  da su osumnjičeni pokušali da ubiju Stojanovića, jer su mu dugovali veliku sumu novca. Za Stojanovića su navodili da je bio dobar prijatelj nekadašnjeg komadanta „crvenih beretki“ Milorada Ulemeka Legije.

LEGALIZACIJA KAO CILJ ILI IZGOVOR?

Leskovac polako gubi kontrolu nad sopstvenim urbanim rastom. Nelegalna gradnja, birokratska inertnost i nedostatak svesti stvaraju grad po meri improvizacije. A cena? Ne samo novac, već i prirodna i kulturna baština.

Ako grad ne ojača svoje kapacitete, ne pojednostavi procedure i ne uvede red na terenu, nelegalna gradnja će ostati pravilo, a zakon samo izuzetak.

Iako vlasti ističu da je cilj da se “što više objekata uvede u legalne tokove”, pitanje je da li se ova praksa koristi kao tiha amnestija za nelegalne radove.

Jer ako se gradi, pa se tek onda traži legalnost – gde je granica između zakona i improvizacije?

D.Marinković, S.Stojiljković