U jedan sat je kretao voz za Beograd. Uvek je kasnio jer je dolazio iz Grčke.
Sedeli smo na podu stare železničke stanice , a rančevi i vreće za spavsnje na jednoj gomili pored nas, obavezno vidljivi, jer bez toga nema života.Moralo je da nas bude petoro najmanje, da bi se dobio popust u Ferijalnom savezu.Peti je plaćao trideset posto i mi smo uvek vukli šestog za koga smo varali.Za finansije je bila zadužena Lola, osoba bez milosti kad je u pitanju lova. Kod nje je svako morao da plati svoj deo.
Mala , crna žena nemilosrednog srca.
Za sve ostalo ja.
Iako su u grupi bile naše rođene , mlađe sestre, nije bilo pametno kačiti se s nama, a o kršenju pravila niko nije smeo da razmišlja.
Kad stigne voz, hitro se ubacujemo , biramo kupe sa najmanje ljudi jer ih valja kasnije naterati da pobegnu.
Ne razdajamo se , pa se neki smeštaju gore u prtljažnik.
Ne stignemo do Niša a već vadimo ko šta ima za klopu.
Neko pile, neke pohovane paprike, uvek neka pogača i sir.
Nekome je mama napekla galete pa se i zasladimo.
Uz Lolino odobrenje, neko kupi dva piva i tako , dok god onaj brkati kondukter ne objavi glasno „Stalać!“ čemu se svi smejemo i ponavljamo ni sami ne znajući zašto.Tu se malo odmorimo jer su oni zatečeni putnici pobegli u drugi kupe (ili čak i u hodnik) zgroženi našim manirima za ručkom. Taman smo se mi razbaškarili, kad ono, eto ga već osam uveče i stižemo u Beograd.
E sad, železnička stanica u metropoli je uvek posebno mesto sa posebnim ljudima i doživljajima, ali o tome sledeći put.
