Događa se na sahrani u jednom selu nadomak Leskovca. Nije važno ime ni sela, ni sveštenika koji je služio opelo. Radi se o totalnom poremećaju vrednosti.
Dotični sveštenik, naime, nije paroh u pomenutom selu, već menja sprečenog kolegu. Po ulasku u kuću, umesto opela, prvo okuplja najužu rodbinu pokojnice u drugoj prostoriji. Valjda zbog nekog dogovora.
Nakon službe za upokojenje, a u ovom kraju se služi i u sobi u kojoj je izložen pokojnik i na dvorištu, izdaje naređenje da se svi poređaju u kolonu za polazak ka groblju, pa opet poziva najužu porodicu u onu istu prostoriju. Raspitujem se za razlog. Kažu mi: čita molitvu za zdravlje. Nikada nisam čula da se na dan sahrane obavlja i takva molitva, ali se to možda zaista praktikuje.
Na stranu to što neupućeni pitaju o pojedinim običajnim radnjama i dobijaju odgovor da može i ovako i onako.
Ali, prava predstava tek počinje.
Kreće pogrebna povorka i posle samo par koraka, sveštenik počinje da se raspituje o pokojnici: Koliko je dece imala, unuka, praunuka… Konstatuje da je lepo poživela (90 godina) i da je iza sebe ostavila brojno potomstvo. Ovde se, međutim, završava sva empatija.
Pop prelazi na drugu, pa na treću temu, zapitkuje, konstatuje, zbija šale. Zbunjeni ljudi se zgledaju u čudu. Odmiče povorka ka groblju, a onda neko iz kolone pita sveštenika: Zar nije trebalo da stanemo na raskrsnici?
„Pa, trebalo je, što mi niste rekli, ja nisam odavde, ne poznajemo selo“, odgovara nonšalantno sveštenik i nastavlja da zabavlja zblanutu rodbinu. „Poljoprivreda – ni to nije više isplativo“ – konstatuje i dodaje kako se danas „jedino isplati da se sadi belo„.
Svi su u šoku. Em što celim putem do groblja svi primereno ćute, osim popa, em što svešteno lice, iz samo njemu znanih razloga, navodi pastvu na kriminal.
U jednom momentu sam htela da pitam kako se to „sadi belo“, ali sam odustala strepeći od mogućeg odgovora.
„Ovakva žena nije zaslužila da je do večne kuće isprati pop-šalabajzer„, konstatuje njena rođaka.
Nije, ni ona, niti bilo ko drugi.
S. Stojiljković
Kod nas pop pljuje kad gasi sveću. Da Bog sačuva .
Malo dajte popovima, treba više.
Kod sahrana se kod nas cesto vise prate obicaji i porodicna praksa nego neka strogo teoloska pravila.U pravoslavlju smrt nije nesto „strasno“ u smislu kraja, vec deo zivota i za mnoge vernike nada u vaskrsenje i vecni zivot daje smisao tome. I zato se ljudi i razlicito nose sa tim momentom, pa i reakcija svestenika ili prisutnih ne moraju odmah da se tumace kao manjak empatije.Zbog toga mi deluje da je tekst novinara donekle preuvelican i izvucen iz konteksta.
U nase selo i kafanu otvorio…
Zašto je tajna ko je taj sveštenik, gde ima parohiju, iznesite u javnost da se narod kloni njega, a obavezno podneti prijavu nadleznom episkopu da ga rascini i zvog navodjenja na krivično delo primereno kazni.