Kad se popu više ne popuje, nego bi da „sadi belo“?!

Dotični sveštenik, naime, nije paroh u pomenutom selu, već menja sprečenog kolegu. Po ulasku u kuću, umesto opela, prvo okuplja najužu rodbinu pokojnice u drugoj prostoriji. Valjda zbog nekog dogovora.

Nakon službe za upokojenje, a u ovom kraju se služi i u sobi u kojoj je izložen pokojnik i na dvorištu, izdaje naređenje da se svi poređaju u kolonu za polazak ka groblju, pa opet poziva najužu porodicu u onu istu prostoriju. Raspitujem se za razlog. Kažu mi: čita molitvu za zdravlje. Nikada nisam čula da se na dan sahrane obavlja i takva molitva, ali se to možda zaista praktikuje.

Na stranu to što neupućeni pitaju o pojedinim običajnim radnjama i dobijaju odgovor da može i ovako i onako.

Ali, prava predstava tek počinje.

Kreće pogrebna povorka i posle samo par koraka, sveštenik počinje da se raspituje o pokojnici: Koliko je dece imala, unuka, praunuka… Konstatuje da je lepo poživela (90 godina) i da je iza sebe ostavila brojno potomstvo. Ovde se, međutim, završava sva empatija.

Pop prelazi na drugu, pa na treću temu, zapitkuje, konstatuje, zbija šale. Zbunjeni ljudi se zgledaju u čudu. Odmiče povorka ka groblju, a onda neko iz kolone pita sveštenika: Zar nije trebalo da stanemo na raskrsnici?

„Pa, trebalo je, što mi niste rekli, ja nisam odavde, ne poznajemo selo“, odgovara nonšalantno sveštenik i nastavlja da zabavlja zblanutu rodbinu. „Poljoprivreda – ni to nije više isplativo“ – konstatuje i dodaje kako se danas „jedino isplati da se sadi belo„.

Svi su u šoku. Em što celim putem do groblja svi primereno ćute, osim popa, em što svešteno lice, iz samo njemu znanih razloga, navodi pastvu na kriminal.

U jednom momentu sam htela da pitam kako se to „sadi belo“, ali sam odustala strepeći od mogućeg odgovora.

„Ovakva žena nije zaslužila da je do večne kuće isprati pop-šalabajzer„, konstatuje njena rođaka.

Nije, ni ona, niti bilo ko drugi.

                  S. Stojiljković